Новости

Интервью епископа моравичского Антония, викария патриарха Сербского и представителя Сербской православной церкви при Патриархе Московском и всея Руси журналу «Франкфуртске вести» (франкфуртская газета).

Далее приводим текст интервью на сербском языке.

---

Интервју Епископа моравичког Антонија за франкфуртске „Вести“

Интервју Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића), викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве у Москви за франкфуртске „Вести“ — штампано викенд-издање за 02-03. јул 2022. године.

Недавно сте објавили капиталну књигу „Православна Москва“ – сведочење о 1.000 храмова и 14 манастира руске престонице.
Како је дошло до тога да један Србин направи капитално дело о црквама и манастирима у Москви?

- Пре свега, хвала на интересовању да кажемо нешто више о мојој најновијој књизи, посвећеној – као што сте то и поменули, историји московских храмова и манастира, који се налазе под духовном бригом Руске православне цркве и Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила.

Морам признати да од момента када сам почео да радим на овој књизи, нисам имао јасан циљ да ће то бити књига или приручник, а камо ли да ће прерасти у дело овог обима. Радећи на монографији посвећеној нашем храму Светих апостола Петра и Павла – Подворју Српске православне у Москви (које је изашло 2018. године), прикупио сам доста материјала и архивске грађе везане – не само за поменути храм, већ уопште за многе светиње града Москве. Узимајући у обзир чињеницу да на српском језику не постоји јединствено дело које би нашег путника намерника (тј. српског поклоника) водило кроз богату историју града Москве и упознавало са многобројним светињама Руске Цркве, убрзо сам препознао важност објављивања једне такве књиге. Управо о тој потреби сведочи и поднаслов књиге: „водич кроз православне светиње руске престонице – манастири, значајнији храмови и капеле, мошти светитеља, чудотворне иконе, духовне школе и важнији музеји на подручју града Москве“.

Недавно је у српским новинама „Вечерње Новости“ објављен чланак посвећен књизи „Православна Москва“, који носи занимљив наслов: „Путопис кроз хиљаду цркава“ (од 12. јуна 2022. године). Признаћу вам да нисам бројао колико храмова је обрађено у овој књизи, али сам се свакако изненадио да је у српској јавности врло брзо препозната као капитално дело те врсте на српском језику.

Издавач књиге је – поред Службеног Гласника, и Подворје у Москви, тако да је књига доступна широком кругу српских читалаца.

Колико је требало времена за овај подухват?

- Већ сам поменуо како је одређени број текстова и уопште материјала био прикупљен у време када сам радио на монографији о нашем Подворју у Москви, што би из ове перспективе отприлике било око неких пет година. За сво то време се много тога издешавало и променило: обновљени су и саграђени нови храмови и манастири, отворене су нове школе и музеји, враћене су многе светиње и имовина која је одувек припадала Руској Цркви. Чак и нова назначења и кадровска решења која се тичу настојатеља московских храмова, манастира и духовних школа – све се то нашло у овој књизи. Слободно могу рећи да сам се током рада често враћао на већ готове текстове, како би их изменио или допунио. На крају, књига је добила свој коначни облик и као таква одговара тренутној ситуацији и стању на терену (мај месец текуће године). На тај начин, сваки наш поклоник или туриста који буде посетио руску престоницу, моћи ће да добије последње и тачне информације о културно-историјским споменицима на територији града Москве, али и њене околине (Подмосковља).

Шта је на Вас оставило најупечатљивији утисак (због чега)?

- Истражујући и ишчитавајући летописе московских светиња, скоро за све су били књучни одређени догађаји, који су оставили велики траг у њиховој богатој историји. Подједнако, то су били периоди изградње, обнове, уређења и богаства – али и тешке године рушења, страдања, пљачке и потпуног уништења многих храмова и манастира. Почевши од најезде Татара, напада литванско-пољских одреда, француске армије и немачке војске – у којима су Руси увек одвојевали победу; преко природних катастрофа и недаћа – земљотреса, пожара и куге; па све до смене династија и унутрашњих подела (међу којима је и највећа пошаст у виду комунизма) – све то је итекако утицало на то да је само један део из богате духовне ризнице Руске Цркве успео да се сачува до нашег времена, којег смо сви ми сведоци.

Према томе, московске светиње – било да су у питању грађевине или предмети – све оне представљају један живи организам који није могао бити имун на многобројне политичке и природне феномене, као што то није могао и сам руски народ. Историјску судбину – каква год она да је била, једнако су делили и московљани и њихове светиње.

Прича о црквама и манастирима је прича о Москви и Русији између векова, различитих епоха, али и бурних историјских догађаја. Како се та историја може, укратко описати?

- У једном историјског тренутку – који представља прекретницу у односима међу руским кнежевинама, Москва је постала центар – тј. велика московска кнежевина, да би затим прерасла у главни град велике руске имеперије. За сво то време, Руска православна црква и Православље као једина и државно призната религија – будући под заштитом великих московских кнезова и руских царева, ужива велики углед, због чега се обнова и изградња многих светиња финансира из државне (царске) касе. Многе архитекте и мајстори бивају доведени из европских центара (углавном из Италије), који свој таленат и умеће у градњи сакралних објеката доводе до савршенства. На тај начин, целокупној светској јавности су завештани истински бисери градитељства, међу којима се истичу: храмови на територији Московског кремља, чувени храм Василија Блаженог на Црвеном тргу и знаменита Свето-Тројице Сергијева Лавра. Сви они су се нашли и на УНЕСКО-вој листи светске културне баштине.

Која прича је на Вас оставила најачи утисак и због чега?

- Много је примера везаних за московске светиње и чудотворне иконе, на основу којих се можемо уверити како се Божија сила у немоћи показује. Један од њих се тиче чудотворне иконе Пресвете Богородице „Богољубске-Московске“, чији се оригинал чува у нашем храму Светих апостола у Подворју СПЦ у Москви. По предању, икона је настала по жељи руског цара Петра I Великог, а прославила се по томе што су пред њом многи московљани били исцељени од куге која је 1771. године захватила Русију. Иако су капела и храм где се икона некада налазила уништени од стране комуниста, Божијим чудом она је преживела и нашла своје трајно уточиште у Петропавловском храму у Москви. Занимљиво је да је управо јуче (01. јула) прослављен празник посвећен овој великој московској светињи.

Такође, издвојио бих и чувени Храм Христа Спаситеља – спомен-храм посвећен победи Русије над Наполеоном 1812. године. Храм, који је грађен скоро 44. године за време владавине четири руска цара, уништен је 1931. године од стране комунистичке власти, како би на његовом месту био изграђен „Дворац совјета“ (на сву срећу до реализације овог пројекта никада није дошло). Године 1990, покренут је пројекат обнове храма, када је обављено и освећење камена темљца. Нови храм – грађен по идентичном пројекту као и првобитни, завршен је за непуних десет година, што нам сведочи о снази и васкрсењу Православља на тлу целе Русије.

Налик на СПЦ и Руска црква је била под великим ударом комунизма. Може ли се направити паралела?

- Већ је било речи о неоспоривој чињеници како је православни народ – како руски, тако и српски – у свим епохама делио исту судбину са својим светињама: храмовима, манастирима, чудотворним иконама, светим моштима... Све оно што се догађало на тлу Русије након „Фебруарске“ и „Октобарске револуције“ 1917. године, у мањој или већој мери се нешто касније одиграло и у многим – ако ли не у свим словенским земљама. Прво што се нашло на мети комуниста свакако је била Православна црква – њене светиње, свештенство и верни народ. Забрана јавног исповедања вере, прогонства, тамничења и убиства свештенослужитеља, конфискација црквене имовине, уништавање храмова и манастира – све то је убрзо постала свакодневница у немилосрдном совјетском режиму.

Према томе, иако физички удаљени и временски дистанцирани, сви комунистички и социјалистички покрети су корисили идентичне репресивне методе, са једним јасним циљем: „убити Бога да би се постало богом“.

Какав је био црквени живот под комунизмом у Русији?

- Жеља комунистичке власти у Совјетској Русији је била та да из свести руског човека избришу веру у једнога Бога, да би је заменили слепом вером у непогрешивост комунизма. У питању је тежња за потпуном контролом од стране једног човека – идола, диктатора, тиранина – чије одлуке се никада нису доводиле у питање, иако су као такве, углавном биле погрешне, а најчешће погубне. Сваки појединац који се није слагао са овим идејама, био би осуђен по кратком поступку тзв. вансудског кажњавања, а затим послат у један од совјетских логора за принудни рад – Гулага. Ово је уједно био и основни инструмент политичке репресије у Совјетском Савезу, који је утицао на судбину преко 14 милиона људи.

Захваљујући руском нобеловцу Александру Солжењицину, истина о страдањима у гулазима је коначно била откривена. У броју политичких затвореника нашли су се и свештенослужитељи Руске Цркве, од којих су многи конизовани као мученици и исповедници Православља. Из животописа Свештеномученика Илариона Троицког можемо сазнати како је изгледао живот логораша на Соловецким острвима и које су све нељудске методе коришћене у затирању људских живота. Међу жртвама совјетског режима нашао се и Свештеномученик Тихон Патријарх Московски, који је највероватније био отрован по директиви тадашње власти.

Када је за руску цркву било најтеже. Можете ли описати неке од тих догађаја?

- Од момента убиства руске царске породице до којег је дошло 17. јула 1918. године, слободно можемо рећи да су наступили тешки дани великих искушења за Руску православну цркву. Године 1928, отпочета је масовна акција активног гоњења на Цркву, која ће свој врхунац достићи у периоду између 1929. и 1930. године. Само на подручју града Москве, било је уништено 414 храмова – међу којимасе нашао и саборни Храм Христа Спаситеља.

Недалеко од села Дрожино у Лељинском рејону Московске области налази се извесни „Бутовски полигон“, који кредставља место на ком су се вршиле масовне егзе¬куције невино осуђених жртава стаљинистичког режима. Према подацима који су постали до¬ступни тек након 1989. године, у периоду од 1930. до 1950. године, на „Бутовском полигону“ је стрељано на десетине хиља¬да људи. На основу сачуваних имена, само од августа 1937. до октобра 1938. године, број убијених је износио невероватних 20.761. Међу жртвама се на¬лази и 374 свештенослужитеља Руске православне цркве, од епископа, преко свештеника, па све до чтечева.

Још једно стратиште се налази на територији Свето-Даниловог манастира у Москви, где је 1930. године био организован тзв. „Изолатор“ Народног комесаријата унутрашњих послова СССР, за децу без старања и малолетне преступнике. Међутим, овај „Изолатор“ је кориштен искључиво као логор за децу чији су родитељи били стрељани на поменутом „Бутовском полигону“. По нарочитом наређењу, браћа и сестре, али и деца која су се међусобно познавала, морала су да се раздвоје. У овом „Изолатору“ деца су боловала, умирала и ту су и сахрањивана. Као сведочанство на овај злочин, подигнута је спомен-капела у којој су похрањене кости најмлађих жртава комунистичког режима.

Па ипак, у годинама Другог светског рата дошло је до извесне промене у односу совјетских власти према религији. Уместо дотадашње политике уништења, усвојена је одлука о „слободи“, али под строгом државном контролом. На Васкрс 1942. године први пут је био укинут „полицијски час“ и служене су поноћне Свете Литургије. Годину дана касније, при државном врху је отворен Савет за односе са Руском православном црквом. У септембру месецу 1943. године, Савет народних комесара СССР је дозволио избор патријарха, отварање парохија, духовних школа и манастира. За потребе Руске Цркве, 1946. године је била враћена Свето-Тројице Сергијева лавра. Наравно, након повратка дела имовине Цркви, држава је и даље вршила надзор и помно пратила све што се дешава унутар Цркве.

У књизи отркивате да се међу фрескама налазе и српски светитељи. На који начин и зашто су се наши свеци нашли у руским црквама?

- Сликовито сведочанство и неизбрисиви сведок вишевековних искрених односа између два братска словенска народа – српског и руског, налази се у срцу града Москве, у Архангелском храму Московског кремља, некадашње резиденције царева и патријараха руских. Средином XVII века, фреске из времена цара Ивана Грозног су се налазиле у веома лошем стању, због чега је цар Алексеј Ми-хајлович наредио да се понове. У изради новог иконописа учество-вала су укупно 92 иконописца, које је за тај посао лично одабрао знаменити зограф Оружане палате Симон Ушаков. Карактеристика фресака на зидовима Архангелског храма, како у време цара Ивана Грозног, тако и у доба цара Алексеја Михајловича, било је приказивање ликова свих кнезова чији се гробови налазе у храму, укључујући и оне, који су, будући противницима великокнежевске власти, за то били кажњени смрћу. Занимљиво је да се међу фрескама на североисточном стубу налазе и ликови Светитеља Саве, Преподобног Симеона Мироточивог и Светог кнеза Лазара. Једини светитељ, чији је лик два пута насликан у храму, управо је Свети Сава, поновљен у олтару храма, кога је цар очигледно нарочито поштовао, сматрајући да га је Сава молитвено чувао од смрти пред побеснелим силама бојарског „междусобија“, док је Иван још био дете. О томе сведочи и чињеница да је, по проглашењу за цара 1574. године, Иван Грозни дао благослов да се изради десетотомни илустровани летопис историје света, под називом „Лицевој свод“. Велики део у четвртом тому ове историографије света, посвећен је оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељитељу српске државе, Светом Сави. Међу богатим илустрацијама у књизи се налази и генеалогија династије Немањића, као и опис Косовског боја. То је, на одређени начин, био дуг цара Ивана према Светом Сави, јер га је његова бака по мајци, Ана Јакшић (удата Глинска), поучавала и васпитавала причама о светородној лози Немањића. Поред тога што је богато даривао манастир Хиландар, цар Иван је у Москви уступио земљу и за оснивање подворја овог јединог српског манастира на Светој Гори.

Колико Руси уопште познају историју Србије, односно наше цркве?

- Радећи као предавач у Московском православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви, а последње четири године вршећи дужност декана Филозофско-богословског гакултета у горе поменутом Универзитету, имао сам прилику да се лично уверим у то како руски студенти одлично познају – како своју, тако и историју осталих словенских земаља. Њихово интересовање за прилике и ситуацију која се последњих деценија одиграла на просторима где вековима живи наш народ, најбољи је показатељ како Руси цене и поштују нас Србе. Да је то заиста тако, говори нам и чињеница како на Московском државном универзитету М. В. Ломоносова постоји више катедри и истраживачких центара посвећених историји, уметности и језику Јужних Словена.

Такође, у посебном вишетомном научном пројекту Руске православне цркве под називом „Православна енциклопедија“ – у чијој изради сам имао прилику да учествујем, обухваћене су и теме које се тичу Српске православне цркве и уопште историје и културе српског народа. У духовим школама Руске Цркве често се организују научни скупови и конференције међународног карактера, посвећене односима између Српске и Руске православне цркве.

У издању руске издавачке куће „Познање“, недавно је изашла моја књига која говори о односима Српске и Руске православне цркве, у периоду многих догађаја који су обележили период између 1944. године – када је дошло до ослобођења Београда, па све до 1950. године – када се упокојио српски Патријарх Гаврило (Дожић), што је још један скроман допринос односима два братска словенска народа.

Колико је јака духовна веза између Срба и Руса данас, а како је то било у средњем веку?

- По мом мишљењу, духовна веза између Срба и Руса је из године у годину све јача. Да је то заиста тако и у реалности, потврђују нам ставови, синодске и саборске одлуке обе Цркве који се тичу многих питања и актуелних догађаја на глобалном нивоу. Дипломатија коју је у средњем веку успоставио Свети Сава – будући да је монашки постриг примио управо у руском манастиру на Светој Гори, данас је достигла своју пуноћу. Овде пре свега мислим на црквену дипломатију, али сигуран сам да нећу погрешити ако то исто поменем и у контексту државних односа две земље: Русије и Србије.

Да ли је јакој духовној вези допринело васпостављање Подворја са сестринском Српском православном црквом?

- Подворје наше Цркве у Москви је замишљено као својеврсна амбасада Српске православне цркве у Москви. Поред духовне бриге о Србима који живе и раде у Русији, оно се бави и односима између две сестринске православне Цркве. Посматрано историјски, српско Подворје је у Москви било отворено давне 1874. године. Попут већине московских храмова, и оно је било затворено од стране комунистичке власти (храм Светих Кира и Јована на Сољанци је разорен 1933. године). Иако је подворје Српске православне цркве званично било обновљено 17. јула 1948. године, када је благословом тадашњег руског патријарха Алексија I Српској Цркви био уступљен храм Светих апостола Петра и Павла, до његовог отварања ипак није дошло. Разлог је био тај што је тих година дошло до заоштравања односа између Совјетског Савеза и СФРЈ, због чега представници Српске Цркве нису могли слободно посећивати Руску православну цркву. Тек 2002. године, створиле су се прилике за обнову Подворја у храму Светих апостола Петра и Павла где се и данас налази. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве ме је именовао за старешину обновљеног Подворја, које постоји ево већ пуних двадесет година.

У сусрет том великом јубилеју: 20-годишњици рада обновљеног Подворја у Москви, поред већ поменута два објављена наслова о московским светињама и историји односа између Српске и Руске Цркве, планирамо постављање споменика блаженопочившем Патријарху српском Павлу, на платоу испред нашег Петропавловског храма. Радови на изради споменика су готови, али је ситуација у Украјини за сада одложила реализацију овог пројекта.

Нажалост, православље се све чешће налази на удару политике. Како се одбранити од тих насртаја?

- Мешање политике у црквена питања није ништа ново. Црква је једина институција, или боље речено живи организам, који је успео да истраје током више од две хиљаде година. За сво то време, на светској позорници су се одиграли многи догађаји, појавили и нестали многи завојевачи, који – иако су то желели, нису могли да науде самој Цркви. Било је прилика када је власт (политика) чинила добро Цркви – као што је случај са слободом Хришћанства (Милански едикт 313. године), или када је пак наносила зло – страдање и гоњења од стране римске власти или комуниста у новије време.

Као што већ рекосмо, Црква је у сваком том сукобу цивилизација увек излазила као једини победник, што сведочи о њеној снази и истини коју она заступа и проповеда. Дакле, одбрана се заснива на истини и вери у Васкрслог Спаситеља света и свих људи добре воље.

Давањем Томоса македонској цркви, СПЦ је показала да јој је стало до сабирања православног света. Ипак, сведоци смо покушаја цепања тог православног јединства?

- Једна од највећих и најболнијих рана у Православљу – бар када су у питању наши простори, свакако је био вишедеценијски раскол са Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом. Хвала Богу, захваљујући мудрости и пре свега стрпљењу представника обе Цркве: Патријарха српског Иринеја и Архиепископа охридског Стефана, ова рана је зацељена и успостављено је јединство у Господу Исусу Христу.

Нажалост, оваквих или сличних примера у Православљу је данас много, а што је најжалосније њихово решавање је тешко уочљиво.

Шта за Вас представља поновно канонско јединство са Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом које је прекинуто пре више од пола века?

- Верујем да не постоји нити један Србин или Македонац – осим можда оних који имају зле намере, а и таквих, нажалост данас има међу нама – који не деле радост јединства Православља на просторима Северне Македоније, древне Охридске архиепископије. Све што је било остављено је иза нас, јер је једино тако и могуће остварити дијалог, обновити нарушено јединство и успоставити заједницу. Управо ових дана Његова Светост Патријарх српски Порфирије је боравио у поновној посети Македонској православној цркви. На сваком месту био је дочекан са радошћу и пропраћен аплаузом од стране локалног становништва. Мислим да тиме дајемо добар пример и шаљемо јаку поруку свима онима који имају сличан проблем који смо до пре нешто више од месец дана имали и ми, а који је – као што смо то видели, итекако могуће решити и превазићи.

Били сте присутни у Храму Светога Саве на Врачару када је служена „Литургија помирења“. Како сте се осећали и која порука је послата целом хришћанском свету?

- Као што сам малочас рекао, сви који су искрени у својим намерама, само могу да се радују једном оваквом догађају, којег смо сви ми постали сведоци! Сетимо се само свих оних наших претходника и сродника који више нису са нама, а који би се са нама подједнако радовали исцељењу ране на Телу Христовом. „Литургија помирења“ је уистину постала Литургија која ће ући у историју и вечност, и свако ко је тада био присутан треба бити поносан што је осетио делић небеске атмосфере и анђеоске радости у свом срцу.

Руси важе за људе који веома упражњавају верски туризам, колико је за њих актуелна Србија на мапи верског туризма?

- Верујем да је свако од нас имао прилику да на улици чује руски језик, без обзира на земљу или континент у којем смо се задесили. Руси заиста воле да путују и посећују светиње. На првом месту то су њихове светиње на тлу Русије, а затим и хришћанске светиње широм Васељене. Узимајући у обзир тренутну ситуацију у Украјини и санкције уведене од стране светских и европских земаља, а које се тичу и забране летова и уопште (не)могућности путовања за руске држављане, они су осуђени на посету малом броју дестинација. Међу њима се нашла и Србија, која – као што нам је то познато, и даље има успостављен авио-режим и летове за Русију. Задњих месеци, на адресу Подворја је стигло мноштво писама од стране Руса који имају жељу да посете Србију и да се упознају са нашим светињама и културно-историјским споменицима.

Да ли намеравате да издате верски туристички водич кроз Србију како би браћи Русима приближили Светиње и места која би требало да посете?

- Свакако да би један такав подухват био итекако оправдан и одлично прихваћен од стране Руса. Међутим, за све то је потребно доста времена, које ја лично у овом тренутно немам. Сваки слободан тренутак између обавеза у Подворју, на факултету и богослужењима, користим како бих довршио превод нове књиге мог пријатеља из студентских дана Митрополита тверског и кашинског Амвросија: „Таинство прекрасных дел“. Његова прва књига, коју сам такође превео на српски језик је била одлично прихваћена од стране српских читалаца, због чега смо са владиком Амвросијем одлучили да урадимо певод и његовог другог дела. Будући да би и она требало да изађе у години јубилеја, тиме ће уједно бити заокружен пројекат обележавања 20-годишњице Подворја у Москви.

Цркве у Москви носе епитет „златокуполне“? Да ли је познато због чега је уведена та пракса по којој су ови храмови чувени у целом свету?

- Москва је у руском народу временом стекла више епитета: „Белокамена“, „Трећи Рим“, „Златокуполна“, „Првопрестона“ и „Лука пет мора“. Свакако да је под називов „златокуполна“ препознатљива свуда у свету, и то првенствено због тога што се на сваком ћошку могу видети витке луковичасте куполе (углавном у златној боји), како се пресијавају на хоризонту, доминирајући панорамом града. Све до изградње „модерне“ Москве, почевши од тридесетих година прошлог века, када су подигнута многа висока здања и разне пословне зграде, крстови на куполама и звоницима парохијских храмова и градских манастира су били видљиви са свих градских узвишења. О томе нам сведочи и древна пракса, својеврсно молитвено правило, да се сваки путник добронамерник, пре него што уђе у град Москву, најпре заустави на Гори поклоњења (Поклонная гора), и да се на том видиковцу, гледајући на куполе и крстове храмова, поклони свим светињама руске престонице. Тај обичај је настао из разлога што је Москва, осим што је била центар државне власти, важила и за град са највећим бројем најпоштованијих православних светиња.

У Србији и Републици Српској је десетак цркава по угледу на руску архитектуру. Може ли се ускоро очекивати да у Русији никне нека „српска црква“?

- Лепо сте то приметили да је код нас подигнуто више храмова који својом архитектуром подсећају на храмове Руске православне цркве. Када је случај са црквеном архитектуром у Русији, они имају своја препознатљива архитектонска решења, настала као резултат вишевековног процеса и усавршавања руских неимара.

Занимљив је један историјски податак да је руски гроф српског порекла Сава Владиславић Рагузински на далеком истоку Русије, на самој граници са Кином, основао град Троицкосавск (данас Кјахта), где је подигао храм посвећен нашем Светом Сави (храм данас није у функцији). Већ је било речи о томе да је Свети Сава јако поштован код Руса – дакле, не само од стране руског цара Ивана Грозног.

Тако се и у склопу епархијског двора борисовске епархије у Белорусији налази кућни храм (капела) освећена у част Светог Саве, са фрескама и унутрашњим уређењем у духу српског средњовековног градитељства. Благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, имао сам ту част да 25. јануара 2020. године осветимо поменути храм.

Разговор водио: г. Ђорђе Баровић