Новости

В своей проповеди на Благовещение Патриарх Московский и всея Руси Кирилл назвал пандемию коронавируса не имеющей аналогов в истории. Православных христиан она застала во время Великого поста. В канун Вербного воскресенья и начала Страстной седмицы, когда Церковь вспоминает о днях страдания и смерти Иисуса Христа, председатель Отдела внешних церковных связей Московского Патриархата митрополит Волоколамский Иларион в интервью ТАСС рассказал о том, как в условиях захлестнувшей весь мир эпидемии Русская Православная Церковь встретит Пасху, и какие уроки может извлечь из опыта жизни и служения в изоляции.

— Владыка, приближается Пасха, но пока что предпринятые против пандемии коронавируса меры не сняты, и опасность его распространения сохраняется. Как будет организовывать пасхальные богослужения Русская Православная Церковь?

— Все будет зависеть от эпидемиологической ситуации в каждой стране, а если говорить о России, то в каждом регионе. В некоторых странах, например, в Италии, Франции, Украине, богослужения совершаются при закрытых дверях, то есть в отсутствии прихожан.

В некоторых регионах России сегодня вообще отсутствуют карантинные меры ввиду отсутствия заразившихся: там богослужения совершаются, как и прежде, без каких-либо ограничений. При этом действуют санитарные меры, предписанные Патриархом и Священным Синодом в инструкции, опубликованной в середине марта: ложка для причащения обтирается проспиртованным платом после каждого причастника, запивка подается в одноразовой посуде, и так далее.

В других регионах, где введен режим самоизоляции, пастыри настоятельно рекомендуют верующим оставаться дома и не посещать службы в соответствии с указанием Патриарха. При этом для тех, кто все-таки будет приходить на службы, в храмах делается разметка, позволяющая расставить прихожан на безопасном расстоянии один от другого. В таком режиме, очевидно, пасхальные богослужения пройдут во многих городах России. То есть на них будут допущены прихожане, но в ограниченном количестве. В некоторых местах пасхальные богослужения будут совершаться на свежем воздухе.

Наконец, в тех регионах, где будут введены наиболее строгие карантинные меры, возможно совершение пасхальных богослужений фактически «при закрытых дверях», то есть с участием священнослужителей и храмовых работников, но без участия прихожан.

Многие приходы сейчас организовали прямые трансляции всех совершаемых богослужений, чтобы хотя бы частично компенсировать для своих прихожан невозможность полноценного участия в службах.

В целом позиция Церкви сейчас строится на трех основных принципах. Первое: необходимо делать все для того, чтобы спасти жизни людей. А это значит, что надо соблюдать санитарные меры там, где они предписаны властями. Второе: богослужения не будут прекращаться, они будут продолжены, даже если у верующих (или у какой-то части верующих) нет возможности их посещать. Третье: для тех, кто не может посещать храмы, особенно для престарелых, должно быть организовано их пастырское окормление на дому, включая посещение священника, которых их может исповедовать и причастить.

Основная миссия Церкви — заботиться о душах людей. Но мы не можем пренебречь и их телесным здравием. Потому строго соблюдаем предписанные властями и санитарными службами меры. При этом Церковь не берет на себя полицейские функции. Мы можем, если этого требует ситуация, настойчиво просить верующих не приходить на службы, но мы не можем их выгнать, если они все-таки пришли. Мы можем ограничить число верующих для каждого конкретного богослужения, и в этом случае те, кто не уместятся, будут вынуждены либо искать соседний храм, либо возвращаться домой. Но совсем закрыть двери храма мы не можем, если только в конкретном регионе эпидемиологическая ситуация не окажется настолько сложной, что потребуется и эта крайняя мера.

— В Русской Церкви в канун празднества обычно освящают яйца, пасху и куличи — как это будет происходить в условиях изоляции, когда отменены массовые мероприятия?

— Все зависит, опять же, от эпидемиологической ситуации в конкретном регионе. Там, где это возможно, люди будут выстраиваться с куличами на улице на расстоянии полутора метров один от другого, священник будет проходить по рядам и освящать яйца, пасху и куличи.

— В этом году в Пасху католики будут самостоятельно благословлять пасхальные блюда. Может ли это быть разрешено православным верующим из-за особых обстоятельств? Возможно ли хотя бы теоретически «сетевое» благословение пасхальной трапезы?

— В тех случаях, когда прихожане не смогут прийти в храм, чтобы освятить куличи, пасхи и яйца, они могут самостоятельно окропить их святой водой. «Сетевое» благословение не предполагается.

— Будут ли их предварительно освящать, а к празднику — доставлять верующим? Можно ли будет задействовать при этом добровольческие службы Церкви, или уже существующие службы доставки на дом?

— Во многих приходах существуют молодежные клубы и объединения добровольцев, которые заботятся о том, чтобы престарелые прихожане не остались без внимания. Они доставляют продукты пожилым людям, отрезанным сейчас от мира, и могут доставить на дом также освященные куличи, яйца и пасхи.

— В советские времена распространилась традиция посещать могилы усопших близких в Пасху и Вербное воскресенье. Как относится к ней Русская Церковь сейчас, особенно — в связи с пандемией?

— Церковный устав не предписывает поминовение усопших в пасхальные дни. Первое поминовение усопших после Пасхи — Радоница, которая в этом году выпадет на 28 апреля. В этот день можно будет посетить и храм, чтобы совершить поминовение усопших, и кладбище — там, где это будет позволять эпидемиологическая ситуация.

— Многие приходы, включая и ваш, ввели онлайн-трансляции богослужений. Можно ли уже подвести первые итоги этой практики — насколько востребованы они верующими? Много ли людей на них присутствует, и можно ли в строго церковном смысле назвать это присутствием на Литургии?

— Эти трансляции очень востребованы. Я не буду называть цифры, скажу только, что количество тех, кто смотрит трансляции по воскресеньям и праздникам, в разы превосходит вместимость храма. Мы, между прочим, начали трансляции воскресных и праздничных богослужений задолго до начала эпидемии коронавируса. И даже тогда они были востребованы. А когда началась эпидемия, мы стали транслировать все службы, в том числе будничные, утром и вечером.

Полноценное присутствие на Литургии предполагает причащение. Я об этом говорю и пишу всю жизнь и призываю всех прихожан причащаться за каждой Литургией. Но у нас есть традиция, идущая еще от дореволюционных времен, когда причащались редко. Значительная часть верующих приходит в храм, чтобы «отстоять Литургию», но при этом не причащаются, потому что не подготовились или по иным причинам. Некоторые вообще причащаются редко. Так вот: никакой существенной разницы между тем, чтобы «отстоять» Литургию в храме и поучаствовать в ней из дома по средствам удаленной связи нет. А вот причаститься по интернету никак нельзя. Если нет возможности прийти в храм, нужно либо ждать такой возможности, либо договариваться со священником о причащении в индивидуальном порядке, в том числе на дому.

— Вы упоминали о возможности в исключительных случаях исповедоваться в условиях изоляции по телефону или Skype. Пользуются ли уже этой возможностью изолированные или заболевшие верующие?

— Пользуются ли этой возможностью верующие, мне неизвестно. Я упоминал о такой возможности именно в исключительных случаях. И это мое частное мнение, некоторые с ним не согласны. Если, например, человек умирает и хочет перед смертью исповедоваться, а пригласить священника для личной встречи нет возможности, можно ли в таком случае соединить умирающего со священником по телефону, чтобы он исповедовался, а священник по телефону же прочитал разрешительную молитву? Я считаю, что можно. Кто-то считает, что нельзя: пусть лучше умрет без исповеди, чем будет исповедоваться по телефону.

Церковные каноны на эту тему, разумеется, ничего не говорят, так как в те времена, когда они создавались, вопрос не возникал и телефонов не было. Но я в своем ответе учитываю прецеденты. Вот, например, митрополит Вениамин (Федченков) в своих мемуарах описывает случай, имевший место во время февральской революции 1917 года. Тверской губернатор, глубоко верующий человек, увидел, что его дом окружен восставшими. Понял, что ему грозит неминуемая смерть. Захотел исповедоваться перед смертью, но священника рядом не было. Тогда он позвонил викарному епископу Арсению, тот принял его исповедь по телефону и прочитал разрешительную молитву. После этого толпа ворвалась в дом губернатора, его выволокли на улицу и убили.

Знаю, что и в советское время некоторые священники исповедовали по телефону, если не было никакой возможности встретиться с человеком лично.

— Вынужденное использование современных технических средств в церковной практике, в частности при богослужениях и Таинстве исповеди — серьезный пастырский опыт. Можно ли ожидать в будущем его богословского осмысления церковью — обсуждения Архиерейским Собором и Межсоборным присутствием, возможно, каких-то дополнений к концепции миссионерской деятельности?

— Я полагаю, что такое обсуждение возможно. Думаю, что опыт выживания в условиях коронавируса нас в любом случае многому научит. В частности, тому, как воспринимать указания Священноначалия. Я воспитан на том понимании, что, если Священноначалие к чему-либо призывает, это надо соблюдать неукоснительно. Если Патриарх призвал верующих сидеть дома, я призываю своих прихожан слушаться Патриарха и сидеть дома. Но у нас есть такие священники, которые говорят: слова Патриарха — это не приказ, а пожелание, поэтому вы можете как на него откликнуться, так и его проигнорировать. Все это еще облекается в слова о том, что не надо никого осуждать — ни тех, кто остался дома, ни тех, кто пошел в храм. Я считаю, что такое толкование — это завуалированное сопротивление Священноначалию. И сожалею, что есть священники, которые так призывают воспринимать слова Патриарха. Но они есть, и с этим мы ничего сделать не можем.

Некоторые священники воспользовались нынешней ситуацией, чтобы продемонстрировать свое бесстрашие перед вирусом, свою твердую веру. И прихожан призывают ничего не бояться. На мой взгляд, такое поведение ближе к фарисейству, чем к Православию. Фарисеи времен Иисуса Христа молились, останавливаясь на углах улиц, чтобы их видели люди. И Христос осуждал их за показное благочестие. Сейчас время не демонстрировать свое незыблемое стояние в вере, а заботиться о других. Ведь человек может быть переносчиком вируса, даже не будучи заражен сам. И если ты не боишься заразиться сам, это твое право, но ты не можешь гарантировать, что через тебя вирус не передастся другим людям. Сейчас все говорят, что единственный способ минимизировать риски для окружающих — это соблюдать режим самоизоляции. Но, как говорится, «на каждый роток не накинешь платок».

В целом же могу сказать, что — за немногими исключениями — священники ведут себя ответственно, слушаются Патриарха и своих архиереев, делают все возможное, чтобы снизить риск заражения среди прихожан.

— Как вообще рекомендуется вести себя верующим в эту Пасху? Как отмечать ее дома, какими пасхальными обычаями можно пренебречь, а что необходимо в праздник для православных христиан?

— Там, где есть возможность, надо обязательно пойти на пасхальное богослужение. Где такой возможности нет, надо поучаствовать в Патриаршем богослужении, которое показывают центральные телеканалы. А потом можно и разговеться. Важно помнить, что Пасха — это праздник Воскресения Христова. Он имеет отношение к каждому верующему. Я хотел бы пожелать, чтобы каждый православный христианин вне зависимости от того, встретит ли он Пасху в храме, на церковном дворе или дома, почувствовал радость о Воскресении Христовом и на ликующий возглас «Христос воскресе!» всем сердцем откликнулся: «Воистину воскресе!».

— Недавно появилась информация о том, что Благодатный огонь из Иерусалима все же будет доставлен в Москву. Может ли это вызвать особенный ажиотаж и желание прикоснуться к нему среди верующих, и как в условиях изоляции не допустить этого?

— Думаю, что опасаться ажиотажа здесь не следует. Если Благодатный огонь будет доставлен, он будет, как и прежде, распределен по храмам. Но, как я уже много раз напоминал, отвечая на этот вопрос в последние дни, в том числе в телевизионной передаче «Церковь и мир», Пасха и без Благодатного огня не будет менее благодатной. В советское время никто не привозил к нам Благодатный огонь, а Пасху мы всегда праздновали и чувствовали то, что Христос сказал Своим ученикам: «Вы теперь имеете печаль; но Я увижу вас опять, и возрадуется сердце ваше, и радости вашей никто не отнимет у вас» (Ин. 16:22). Радости о Воскресении Христовом, о присутствии Христа среди нас, никто не может у нас отнять. Даже коронавирус.

Беседовал Павел Скрыльников

---

Митрополит волоколамски Иларион:
Искуство опстанка у условима пандемије може многоме поучити Цркву

У својој проповеди на празник Благовести Пресвете Богородице, Патријарх московски и целе Русије Кирило је нагласио да у историји није постојао нити један сличан случај, као што је то данас пандемија вируса корона. Православне хришћане, вирус је затекао у време Великог поста. На навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети и почетка Страсне седмице, када се Црква сећа успомене на дане страдања и смрт Исуса Христа, председник Оделења спољних црквених послова Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион је, у интервјуу руској новинској агенцији „ТАСС“, говорио о томе на који начин ће Руска православна црква, у условима који су под великом епидемијом блокирали цели свет, дочекати Васкрс, али и какве лекције Црква може извући из искуства живота и служења у изолацији.

- Владико, иако се ближи Васкрс, мере које су усвојене против пандемије вируса корона још увек нису укинуте, а страх од његовог ширења је још увек присутан. На који начин ће Руска православна црква организовати васкршња богослужења?

Све, пре свега зависи од епидемиолошке ситуације у свакој земљи, а у случају Русије, од сваке њене области. У појединим земљама, као што су Италија, Француска или Украјина, богослужења се врше иза затворених врата, тј. без присуства верника.

У појединим областима Русије, уопште нису уведени услови карантина јер не постоје људи који су заражени овим вирусом. Тамо се богослужења врше као и до сада, без било каквих ограничења. Међутим, ипак су уведене санитарне мере, прописане од стране Патријарха и Светог синода (Руске Цркве), на основу детаљних инструкција објављених средином марта ове године: кашичица за причешће се након сваког причесника брише убрусом који је претходно натопљен алкохолом, док се „запивка“ (просфора и вино) служи у посудама за једнократну употребу, и др.

У другим областима Русије, где је уведен режим самоизолације, свештенство обавезно апелује верницима да остану код својих кућа и да, у складу са указом Патријарха, не посећују богослужења. Сви они, који ипак долазе на богослужења, дужни су да у храмовима стоје на сигурној удаљености и да поштују правила размака међу собом. Очигледно је да ће у оваквом режиму бити обављена васкршња богослужења у многим градовима Русије. Дакле, на њима ће моћи да присуствују верници, али у ограниченом броју. У појединим местима, пасхална богослужења ће бити вршена на свежем ваздуху (тј. ван храмова).

У оним областима, где буду уведене мере најстрожијег карантина, пасхална богослужења ће се вршити, буквално „иза затворених врата“, односно уз учешће свештенослужитеља и помоћника у храму, али без присуства верника.

Многе парохије су покренуле преносе богослужења, како би својим парохијанима, бар делимично компензовали могућност потпуног учешћа у богослужењима.

Данас се позиција Цркве заснива на три основна принципа. Као прво, неопходно је учинити све како би се сачували људски животи. То значи поштовање санитарних мера на оним местима на којимa су прописане од стране власти. Као друго, богослужења се неће прекидати, већ ће бити вршена чак и ако их верници (или један део њих) не буду могли посећивати. И Као треће, за све оне који нису у могућности да посећују храмове, а нарочито за старија лица, неопходно је да буде организована пастриска брига у њиховим домовима, укључујући и посете свештеника који их може исповедити и причестити.

Основна мисија Цркве јесте да се брине о људским душама. Међутим, ми не можемо занемарити и њихово телесно здравље. Управо због тога строго поштујемо све мере које су усвојене од стране власти и санитарних служби. Важно је нагласити да Цркве не може спроводити мере које се налазе под влашћу полиције. Ако од нас то захтева одређена ситуација, ми можемо бити упорни у намери да замолимо вернике како не би долазили на богослужења, али ако они ипак дођу ми их, исто тако не можемо отерати. Ми можемо ограничити број верника за свако богослужење понаособ. У том случају, сви они који не могу присуствовати, тражиће место у другом храму или ће се вратити својој кући. Ми нипошто не можемо у потуности затворити врата храма. Једини случај да се то догоди јесте епидемиолошка ситуација у одређеној области, која би била толико компликована да се мора спровести ова крајња мера.

- У Руској Цркви се, непосредно пред Васкрс, обично освећују јаја, пасха (слатки сир) и куличи (слатки колач са сувим воћем). Како ће се то обављати у условима изолације, када су отказани сви масовни догађаји?

Све опет зависи од епидемиолошке ситуације у одређеној области. Тамо где је то могуће, људи ће стајати испред храмова у редовима на растојању од метар и по, док ће свештеник, пролазећи мимо њих, освећивати јаја, пасху и куличе.

- Ове године, католици ће на Васкрс самостално да благосиљају васкршњу трпезу. Може ли се то дозволити и православним верницима, узимајућу у обзир целокупну ситуацију? Да ли је могуће, ако ништа бар теоретски, „мрежно“ (на даљину) благосиљање васкршње трпезе?

У случајевима када верници не могу доћи у храм како би осветили куличе, пасху и јаја, они могу и сасмостално да их покропе освећеном водицом. Никакво „мрежно“ благосиљање не може бити у оптицају.

- Да ли ће их можда раније освећивати, а затим на празник достављати верницима? Могу ли се у ту сврху ангажовати разне волонтерске службе у Цркви, или већ постојеће курирске службе за доставу на кућну адресу?

Многе парохије имају омладинске клубове и удружења волонтера, који се брину о томе како верници у дубокој старостној доби не би били ускраћени за пажњу и бригу. Они достављају намирнице старијим лицима који су буквално одсечени од света, а исто тако могу доставити и освећене куличе, јаја и пасху.

- У совјетско време раширила се пракса да верници, на Васкрс и Цвети посећују гробове својих блиских сродника. Како се ка томе односи Руска Црква, нарочито у вези са постојећом пандемијом?

Црквени устав не прописује помињање умрлих у васкршње дане. Први помен упокојених након Васкрса јесте „Радоница“ (дан помињања усопших у Руској Цркви), која ове године пада 28. априла. Тога дана биће могуће посетити и храм како би се одслужио помен за упокојене, или гробље – тамо где то буде могуће у складу са епидемиолошком ситуацијом.

- Многе парохије, укључујући и Вашу, увеле су пренос богослужења. Да ли је могуће изнети прве резултате ове праксе, те да ли је и колико оно потребно верницима? Посећују ли људи такве сајтове и да ли је, из црквене перспективе, то могуће назвати присуствовањем Литургији?

Овакви преноси богослужења су веома неопхнодни. Ја нећу помињати бројке, али ћу рећи тек толико да је број оних који прате преносе богослужења недељом и празницима чак и неколико пута већи од броја колико наш храм заиста може да прими верника. Између осталог, ми смо са преносом богослужења почели дуго пре почетка епидемије вируса корона. Чак и тада су они били посећени. Након избијања епидемије, почели смо са преносима свих служби, па чак и у обичне дане, ујутру и увече.
Потпуно учествовање у Литургији подразумева причешће. Ја о томе говорим и пишем целог свог живота, позивајући све вернике да се причешћују на свакој Литургији. Међутим, код нас је присутна пракса, а која сеже још из времена пре избијања револуције, када су се православни хришћани ретко причешћивали. Велика већина верника долази у храм како би „престојали“ Литургију. Они се притом не причешћују, због тога што се нису припремили или због неких других разлога. Поједини се углавном ретко причешћују. Према томе, не постоји никаква суштинска разлика у томе да „престојите“ Литургију у храму или да учествујете на њој из свог дома, уз помоћ савремених средстава комуникације. Али, причестити се путем интернета није могуће. Ако већ не постоји могућност да се дође у храм, неопходно је сачекати ту могућност или се договорити са свештеником да вас индивидуално причести, између осталог и код ваше куће.

- Већ сте поменули посебне случајеве када је могуће исповедити се и у условима изолације, путем телефона или „Скајпа“. Да ли такву могућност можда већ користе људи који су у изолацији или верници који болују?

Да ли такву могућност користе верници мени није познато. Ја сам помињао да је то могуће, али искључиво у посебним случајевима. То је моје лично мишљење са којим се многи и неће сложити. Ако, например, човек умире и жели да се исповеди пре самртног часа, а нема могућности да позове свештеника како би се лично сусрео са њим, да ли је могуће повезати га са свештеником путем телефона да би се овај исповедио, и да ли му свештеник преко телефона може прочитати разрешну молитву, питање је за које ја верујем да је одговор потврдан. Неко ће опет рећи да то није могуће и да је боље да та особа умре без исповести, него ли да се исповеди преко телефона.

Црквени канони нам, наравно ништа не говоре о томе, будући да се тада, када су они настајали, није расправљало о томе јер тада телефони нису ни постојали. Ја у свом одговору узимам у обзир и преседане. Тако, например, митрополит Венијамин (Федченков) у својим мемоарима описује један случај који се догодио за време фебруарске револуције 1917. године. Наиме, један тверски гувернер, дубоко верујући човек, видевши да су његов дом окружили револуционари, и схвативши да му је наступио самртни час, одлучио је да се исповеди. Пошто није било свештеника у близини, он је телефонирао викарном епископу Арсенију који је примио његову исповест и прочитао разрешну молитву. Чим је завршио са разговором, револуционари су упали у дом гувернера, извукли га на улицу и убили.

Познати су ми и случајеви када су свештеници у совјетско време вршили исповест преко телефона, али само у случајевима када нису имали прилику да се лично виде са тим људима.

- Изнуђено кориштење савремених техничких средстава у црквеној пракси, пре свега у богослужењима и Светој тајни исповести, представљају озбиљно пастирско искуство. Да ли је могуће очекивати да у будућности дође до њиховог теолошког разумевања од стране Цркве, разматрања на Архијерејском сабору и Међусаборском присуству (посебном органу Московске Патријаршије), или да се уврсте као допуна концепту мисионарске делатности?

Мишљења сам да је такво једно разматрање итекако могуће. Сматрам да ће, у сваком случају, искуство преживљавања у условима вируса корона, у многому поучити Цркву. Пре свега томе, како треба прикватати инструкције и упутства црквених лица. Ја сам васпитан у том погледу да, ако нас црквена хијерархија позива на било шта, то по сваку цену треба поштовати. Ако је Патријарх позвао вернике да остану у својим домовима, ја позивам своје парохијане да слушају Патријархове речи и да остану у својим кућама. Са друге стране, ми имамо и такве свештенике који говоре: Патријархове речи нису наредба већ препорука, тако да ви можете то да не прихватите или да игноришете. То све се још интерпретира у речи како не треба никога осуђивати, како оне који су остали у својим кућама, тако и оне који су отишли у храм. Сматрам да једно такво тумачење није ништа друго до увијено проитвљење црквеној хијерархији. Жао ми је што постоје такви свештеници који на овакав начин тумаче речи Патријарха. Међутим, они постоје и ми не можемо ништа да учинимо по том питању.

Поједини свештеници користе новонасталу ситуацију како би демонстрирали своју неустрашивост и своју тврду веру пред вирусом. Шта више, они позивају и своје парохијане да се ничега не боје. По мом мишљењу, такво понашање је ближе фарисејству него ли православљу. Фарисеји у Христово време су се молили на раскршћима како би их видели људи. Њихову лажну побожност осуђивао је и сам Спаситељ. Сада није прилика за демонстрацију своје непоколебиве вере, већ искључиво брига за друге. Човек може бити преносник вируса, а да притом није ни заражен. Ако се већ ти не бојиш да се заразиш то је твоје право, али ти, исто тако не можеш гарантовати да преко тебе вирус неће прећи на друге људе. Због тога данас сви говоре да једини начин како би се се смањио ризик по околину јесте поштовање режима самоизолације. Али, како што се каже, немогуће је на свака уста ставити маску (руска пословица „на каждый роток не накинешь платок“).

У суштини, могу рећи да се свештици – сем можда пар изузетака, понашају одговорно, да слушају Патријарха и своје епископе, те да чине све што је у њиховој моћи како би међу својим парохијанима смањили ризик од заразе.

- Како се уопште препоручује верницима да се понашају за Васкрс? Како да га празнују у својим кућама, какве обичаје је могуће занемарити, а шта је итекако неопходно да учине православни хришћани на овај празник?

Тамо где је то могуће, неопходно је обавезно отићи на васкршње богослужење. Где то није могуће, треба учествовати у патријарашком богослужењу, које ће преносити главне тв станице. Након тога је могуће са породицом и отпразновати овај дан. Неопходно је имати у виду да је у питању Васкрс – празник Христовог Васкрсења. Он се тиче сваког верника. Због тога бих свим православним хришћанима, без обзира да ли ће празник дочекати у храму, црквеној порти или свом дому, пожелео да осете радост Христовог Васкрсења, те да на радосни возглас „Христос Воскресе!“ свим срцем одговоре: „Васитину Воскресе!“.

- Недавно се појавила информација о томе да ће Благодатни огањ из Јерусалима ипак бити достављен у Москву. Да ли то код верника може изазвати претерано одушевљење или жељу да му масовно пођу у сусрет, и како у условима изолације спречити да до тога дође?

Мишљења сам да се не треба плашити некаквог претераног одушевљења верника. Ако Благодатни огањ буде достављен, он ће као и до сада бити подељен свим храмовима. Више пута сам говорио о томе последњих дана, одговарајући на питања – између осталог и у телевизијској емисији „Црква и свет“, да Васкрс без Благодатног огња неће бити ништа мање благодатан. У совјетско време нам нико није довозио Благодатни огањ, а Васкрс смо увек празновали, осећајући оно што је Христос рекао Својим ученицима: „И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн 16, 22). Радост Христовог Васкрсења, Његово присуство између нас, нико и ништа нам не може одузети. Чак и вирус корона.

Разговор водио Павел Скриљников

Са руског превео Епископ моравички Антоније (Пантелић)