"У ЗАГРЉАЈУ БОГОРОДИЧИНОГ ГРАДА"

Книга проповедей епископа Антония (Пантелича) "В объятиях города Богородицы"

В конце апреля из печати вышла книга проповедей на сербском языке епископа Антония (Пантелича), представителя Святейшего Патриарха Сербского при Патриархе Московском и всея Руси и настоятеля Сербского Подворья в Москве, под названием: "В объятиях города Богородицы".

Это сборник проповедей на разные темы, которые вдладыка Антоний произнес в белградских храмах с августа 2017 до января 2018 года.

Предисловие к книге написал протоиерей др Драгомир Сандо – профессор Белградского университета.

Все желающие, книгу смогут приобрести в храме святых апостолов Петра и Павла у Яузских ворот (г. Москва).

 

Предисловие (на сербском языке):

Свештена реч у виду беседе увек је сматрана саставним делом литургијског поретка. Њено порекло је старозаветно-откровењско јер се речју преносила највећа истина од стварања света а до боговидца Мојсија, која је после дугог временског периода записана и као таква реч се по свом значењу назвала Свето Писмо Старог Завета. Тада, али и касније, усмена реч је кроз целу библијску историју пратила Свети Текст као његова потврда, тумачење и приближавање богонадахнутих истина свим временима и свим народима. Тако је реч била и остала незаобилазан Божији дар. Њен принцип, потребу, начин произношења, садржај, поруку и смисао најбоље ћемо видети у примерним проповедима самога Господа Исуса Христа. А по угледању на Христове беседе сјајни тумачи речи спасења су били и Свети апостоли, па потом и Оци Цркве чије су беседе добрим делом у преводу дошле и до нас. Обзиром да се беседа са својим катихетским порукама и поукама разликује од сваке реторске вештине и ораторског украшавања, она има једним делом и своју сродност са њима јер је усмена реч која се упућује слушаоцу, тј. вернику. Њене спољашње особине подразумевају елементарну финоћу дикције, граматичку прецизност, осећај да се она доживљава и преживљава као тумачећа реч за онога коме је намењена, да није механички научена напамет па тек тако, без емотивног жара, произнета. Међутим, црквена беседа због своје основне поруке мора и треба бити надграђена и схватањем да она не импровизује људску реч и мисао. Да тумачи саму реч Речи и да није промашена садржајем поводом литургијског сабрања, црквеног празника или духовног догађаја, него чинећи јединствену целину са самим богослужењем или свештенослужењем. И онда када „технички“ није попут другог слова, треба да из ње истиче препознатљива снага спасоносна порука. Није занемарљива чињеница да сваки беседник треба се озбиљно спремати за беседу која му предстоји. Из те припреме, уосталом, као и сваке добе и свете припреме, стиче се добра навика, обнавља се знање и стиче се једна врста личне сигурности. И још нешто! Да је она најбуднија опомена која ће подражавати нашу практичност свакодневице, тј. добра дела која ће се непрестано изнедравати из теорије речи. И да је беседа најсличнија и најсроднија нашој изговореној молитви.

Управо, такве су беседе епископа Антонија (Пантелића). Њих овде 33 на броју, изговорене су на недељне, Господње, Богородичне и Светитељске празнике али и друге црквене поводе објашњавајући неопходне вредноте повода и догађаја. Изговорене речи верницима града Београда у време његовог архијерејског службовања као викара Његове Светости, патријарха Српског Г. Иринеја и настојатеља Подворја Српске Православне Цркве у Москви при Патријарху Московском и целе Русије Г. Кирилу и оне су биле праве и јеванђелске. Изговаране су по благослову Патријарха Српског најчешће у току Светих богослужења, посебно на литургијама у периоду од око шест месеци, у другој половини 2017. и јануару 2018. године. Проповеди су изговарене на архијерејским Литургијама, у храмовима, манастирима, капелама и параклисима на територији Архиепископије београдско-карловачке, зависно од повода служења свете Литургије (слава храма, празнично или недељно богослужење), а у појединим храмовима или манастирима су изговарено и више пута.

Његове речи су препознатљиве јер откривају кроз изговорена уста искреног и ватреног богослова, човека који је био више година професор једне од српских богословија и где се реч предавача у школској учионици калила и обликовала па и „примењивала“ и у богослужбеним најсветијим просторима. И да тиме није исцрпљена беседничка припрема говори и чињеница да је Епископ Антоније предавач и у једној од московских високих богословских школа. Његова присутност на разним симпосионима, јавним научним скуповима, семинарима, уводним словима на бројним свечаностима, пријемима и другим сусретима црквеног карактера је, између осталога, подизање лествице на сопственом свештеном самопоуздању које се потврђује у оној народној да „Бог прегаоцу махове даје“. Ове његове беседе, наизглед, делују једноставно и без претераних богословских дубина, што је у ствари једна велика предност и умешност. Прецизном комуникацијом, једноставнијим изразом, директнијим тумачењем непознатога или мање познатога је умеће мудрости. Као што су све кратке речи: Бог, отац, мати, кућа или дом…са најдубљим значањем, тако су у комуникацијама јасне и недвосмислене речи и поруке од ванредне важности. То се примећује у овим беседама. Али исто тако, беседе које задиру у више историјске области обилују одличном научном апаратуром и произносе многе нове историјске чињенице и за оне који важе као савремени интелектуалци.

Епископ Антоније се убраја у релативно младе Епископе наше помесне православне Цркве али се то не би могло рећи и за његову архијерејску меру богослужења. Том врстом лепоте одавно је препознатљив али исто тако и његовом јеванђелском речју која постаје очинска, топла, искрена, утешна, и истовремено снажна и правовремена. Стога ће, уверен сам, и ова посебна збирка проповеди, попут ваљаних и неопходних ранијих беседа отаца наше Цркве, наћи своје право место у срцима оних који ће их на првом месту корисно употребљавати, као и оних који ће их са љубављу читати и исчитавати, каквих је све више међу нашим верницима.

И опет нешто што је посебност и новина код ових изговорених речи. Све беседе су снимљене (аудио или видео), а затим и објављене од стране црквених медија: радија Архиепископије београдско-карловачке „Слово Љубве“ или Телевизије исте Архиепископије „ТВ Храм“ и које се као такве могу чути или видети путем савремених помагала. О њиховој мисијској димензији да и не говоримо.