|
Межрелигиозный диалог
и любовь как высшая ценность мировых религий
Любовь долготерпит, милосердствует, любовь не завидует, любовь не превозносится, не гордится, не бесчинствует, не ищет своего, не раздражается, не мыслит зла, не радуется неправде, а сорадуется истине (1 Кор. 13, 4-6). Эти слова святого апостола Павла близки не только христианам, но и людям, принадлежащим другим мировым и традиционным религиям.
Каждый человек, осознанно или неосознанно, живёт любовью Божией и стремится передать эту любовь: родителям, детям, коллегам.
Уважение и взаимопонимание – это тот минимум, который мыобязаны проявлять друг ко другу, будучи равны пред лицом Всевышнего, независимо от своей расовой, религиозной, этнической принадлежности. Однако, стремясь к совершенству, мы должны стремиться к большему – к любви.
Церковь Христова не может принять того, что противоречит любви как всеобъемлющему выражению Закона Божия: она не приемлет ни религиозной нетерпимости, ни ксенофобии, ни дискриминации, ни стремления к разжиганию конфликтов на основе социальных, этнокультурных и религиозных различий.
В равной мере Церковь Христова стремится ко всему тому, что любовь утверждает. Одним из самых возвышенных образцов любви является любовь к человеку иных религиозных взглядов. Такое отношение предполагает уважение к его человеческому достоинству, а также деятельное стремление помочь ему в поддержании здравия и благополучия. Однако, стремясь к совершенству, мы не можем не захотеть поделиться с ним истиной, которую хранит наша Церковь.
Именно так, в искреннем благородном движении навстречу друг другу людей разных религиозных взглядов и зарождается межрелигиозный диалог.
Этот диалог чужд нетерпимости и превозношению, гордыни или бесчинства; в таком диалоге стороны не стремятся использовать друг друга в корыстных целях; межрелигиозному диалогу свойственна искренняя радость всякой истине, которая обнаруживается в сердце и мыслях собеседника.
Имея в своей основе искреннюю любовь к людям, межрелигиозный диалогобладает огромным созидательным и миротворческим потенциалом. Сознавая себя братьями перед лицом Всевышнего, религиозные лидеры способны сообща с дерзновением свидетельствовать о неприемлемости политики, прибегающей к экстремизму, радикализму и терроризму, способны остановить деструктивные силы, посягающие на важнейшие цивилизационные ценности – человеческую жизнь, богоданную свободу и достоинство, всеобщие мир и безопасность.
Идеи, практика и результаты межрелигиозного диалога лежат в основе плодотворного сотрудничества лидеров мировых и традиционных религий, направленного на всемерное продвижение духовных и нравственных ценностей, на предотвращение кровопролития и обуздание любых форм насилия, прикрывающихся квазирелигиозной риторикой, насглаживание противоречий современного мира, сохранение культурного многообразия человечества.
Нам суждено действовать в непростую и исторически уникальную эпоху.
Никогда жизни представителей разных народов и последователей разных религий не были так глубоко, тесно и всеобъемлюще переплетены, как в наши дни. Никогда ещё в истории не была столь велика ответственность каждого из нас за судьбы людей, далёких от нас в культурном и религиозном отношении.
В этих условиях межрелигиозный диалог становится важной неотъемлемой частью жизни и чад Церкви Христовой, и последователей других религий.
И первым шагом в налаживании этого диалога должна стать любовь, проявляющаяся в уважении к культурной традиции другого народа, к личности и мировоззрению другого человека, в готовности отдать ему время, внимание и, в конце концов, частицу своего собственного сердца. Любовь поддерживает в нас искренний глубокий взаимный интерес к чему-то другому, необходимому для диалога.
Мне выпала честь представлять на этом съезде Сербскую Православную Церковь, чьей колыбелью являются Балканы – древний европейский регион, где веками сосуществуют народы, относящие себя к разным мировым религиям: Православию, Католицизму и Исламу. Нашей Церкви не раз в её восьмивековой истории доводилось тяжко страдать от притеснений и жестоких преследований.
Как часто эти испытания были вызваны охватывавшим людские сердца пожаром межрелигиозной и межконфессиональной, межнациональной вражды! И как было много во все века вжизни Балканярких примеров искренней дружбы между детьми разных народов, славивших Бога по обычаям своих предков.
Если же они отступают от закона любви, то в пренебрежении оказываются отеческие заветы, забвению предаётся сделанное другими добро, изглаживается из их сознания лик братьев, с которыми они веками делили землю. Но когда закон любви соединяет сердца людей, то они ощущают себя братьями пред лицом Всевышнего и готовы на любые жертвы ради налаживания взаимопонимания и поддержания мирного сосуществования. Тогда пробуждается взаимное уважение и готовность сообща действовать ради общего духовного блага. Гонимые ветром времени, уходят с небосклона тяжёлые тучи, и вновь Солнце правды освещает путь совместной жизни балканских народов.
Сербская Православная Церковь из века в век выступала на Балканах миротворческой силой, поддерживая в своих чадах уважение к их собратьям, исповедующим другие религии. В трудные минуты испытаний Святейшие Патриархи Сербские прилагали усилия для развития межрелигиозного диалога.
Наша Церковь дорожит каждым опытом такого сотрудничества, стремясь создавать условия к повторению, продолжению и совершенствованию диалога.
Епископ Моравичский Антоний,
викарий Святейшего Патриарха Сербского
Међурелигијски дијалог и љубав
као највећа вредност светских религија*
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини (1 Кор 13, 4-6). Ове речи Светог апостола Павла нису блиске само хришћанима, већ и људима који припадају другим светским и традиционалним религијама.
Сваки човек, свесно или несвесно, живи љубављу Божијом и тежи да ту љубав преда родитељима, деци, сарадницима.
Поштовање и узајамно разумевање представљају минимум који смо обавезни да имамо једни према другима, будући да смо једнаки пред лицем Свевишњег, независно од своје расне, религиозне и етничке припадности. Међутим, стремећи ка савершенству, морамо стремити ка вишем – ка љубави.
Христова Црква не може прихватити оно што противречи љубави као свеобухватном изразу закона Божијег. Она не прихвата ни религиознe нетрпељивости, ксенофобије, дискриминације, нити тежње за распиривање конфликата на основу друштвених, етно-културолошких или религиозних различитости.
Христова Црква подједнаком мером стреми ка свему ономе што утврђује љубав. Једна од највиших форми љубави је љубав према човеку другачијих религиозних погледа. Такав однос подразумева поштовање његовог људског достојанства, а такође и делатно стремљење да му се помогне у одржавању здравља и благостања. Међутим, стремећи ка савршенству, ми не можемо а да не пожелимо да поделимо с њим истину коју чува наша Црква.
Управо тако, у искреном и племенитом излажењу у сусрет људима различитих религиозних погледа се и рађа међурелигијски дијалог.
Том дијалогу су страни нетрпељивост и хвалисање, гордост или злоупотребе. У таквом дијалогу ниједна од страна нема намеру да искористи другу страну за себичне циљеве. Међурелигијском дијалогу је својствена искрена радост према свакој истини која се налази у срцу и мислима сабеседника.
Имајући у својој основи искрену љубав према људима, међурелигијски дијалог поседује огроман стваралачки и миротворни потенцијал. Сматрајући себе браћом пред лицем Свевишњег, вође религијских заједница су кадри да са смелошћу посведоче о неприхватљивости политике која води ка екстремизму, радикализму и тероризму. Они су кадри да зауставе све деструктивне силе које ударају на највеће цивилизацијске вредности: људски живот, богомдану слободу и достојанство, као и на свеопшти мир и безбедност.
Идеје, пракса и резултати међурелигијског дијалога леже у основи продотворне сарадње међу вођама светских и традиционалних религија, која је усмерена на свестрано унапређење духовних и моралних вредности, на спречавање крвопролића и обуздавање било којих облика насиља, који се прикривају квазирелигиозном реториком, на превазилажење противречности савременог света и на очување културне разноликости човечанства.
Суђено нам је да живимо и деламо у сложеној, и историјски јединственој епохи.
Никада животи представника многих народа и припадника разних религија нису били тако дубоко, тесно и свеобухватно испреплетени, као у наше дане. Никада још у историји није била овако велика одговорност свакога од нас за судбине људи, далеких од нас у културном и религиозном погледу.
У оваквим условима међурелигијски дијалог представља важан и неодвојив део живота и чада Цркве Христове, и следбеника других светских религија.
Први корак у успостављању дијалога мора бити љубав, која се очитује у поштовању културних традиција другог народа, ка личности и погледу на свет другог човека, у спремности да му се посвети време, пажња и, на крају крајева, делић свог срца. Љубав подржава у нама искрено, дубоко интересовање према нечему другачијем, које је неопходно за дијалог.
Мени је данас припала част да на овом Конгресу представљам Српску православну цркву, чија је колевка Балкан, древна европска регија, где вековима живе многи народи који припадају најразличитијим светским религијама: Православљу, Римокатолицизму и Исламу. Наша Црква је у својој осмовековној историји често старадала од притисака и сурових гоњења.
Како су често та искушења била изазвана пожаром који је захватио људска срца, пожаром међурелигијске, међуконфесионалне и међунационалне мржње! И колико је много било у свим вековима живота на Балкану примера искреног пријатељства међу децом разних народа, која славе Бога по обичајима својих предака.
Ако пак она одступају од закона љубави, пренебрегавају се завети отаца, предају се забораву добра дела, учињена од стране других људи, чили из сећања лик браће са којима се вековима делило тле. Али, када закон љубави сједињује срца људи, они се осећају пред лицем Свевишњег браћом и спремни су на било коју жртву ради успостављања међусобног разумевања и одржавања мирног сапостојања. Тада се буди узајамно поштовање и спремност да се нешто предузме ради општег духовног добра. Гоњени ветром времена, нестају са небеског свода тешки облаци, и поново Сунце правде осветљава пут заједничком животу балканских народа.
Српска православна црква је вековима наступала на Балкану као миротворна сила, подржавајући код своје духовне деце поштовање према својој сабраћи, који исповедају друге религије. У тешким тренуцима гоњења српски патријарси су чинили напоре за развој међурелигијског дијалога.
Наша Црква негује свако искуство такве сарадње, стремећи да сазда услове како би се дијалог понављао, продужавао и усавршавао.
Епископ моравички др Антоније (Пантелић)
* Излагање Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) на VII Конгресу вођа светских и традиционалних религија у Астани у Казахстану (14-15. септембар 2022. године).