Новости

У ноћи између 3. и 4. октобра 2004. године, око 1 сат послије пола ноћи, група цетињских младића грубо је насрнула на породице Раја Војиновића, уредника у Радију Светигора и ђакона Јована Пламенца, директора и главног и одговорног уредника ове медијске куће. Са стране Његошеве улице прије недјељу дана постављена је скела ради оправке крова куће у којој су поред Радија Светигора и станова Раја Војиновића и ђакона Пламенца смјештени Дирекција Информативно-издавачке установе Светигора, Редакција часописа Светигора и православна књижара Митрополије Црногорско-приморске. Преко ове скеле група младића се попела до прозора на стану Раја Војиновића. Један од њих, којег су сви звали «Нино» (за којег се касније испоставило да је син покојног Боба Богдановића) кренуо је да уђе кроз прозор, узвикујући најпогрдније псовке на рачун Цркве и српства. Војиновић, срећом, није био заспао и када је чуо галаму утрчао је у собу у коју је овај младић покушавао да уђе. Рекао му је. «Гдје ћеш», а овај је наставио бјесомучно да псује и пљује према Војиновићу. И остали младићи на скели, којих је било више, викали су из свег гласа. У тој ситуацији страве, Војиновић је потегао револвер и уперио га у правцу прозора. Младић је у даље урликао и пљувао. То је трајало. Када је младић кренуо да се спушта у стан, Војиновић је, крајње присебно (јер ријеч је о веома малом прозору) испалио метак поред њега у ваздух. Док су остали, у паници, почели младића да одвраћају да не улази у Војиновићев стан, овај је и даље псовао. У исто вријеме група младића, такође бјесомучно вичући, насрнула је на задња врата зграде. Сцена је била као из филма страве и ужаса. Престрављене Војиновићеве дјевојчице су хистерично плакале. А дежурни телефон полицијске станице у Цетињу упорно је показивао заузеће. Војиновић је и даље, штитећи породицу, држао револвер уперен у прозор, а остали младићи на скели вукли су оног који је покушао да уђе у стан. То је трајало, тешко је рећи колико. Када је телефон 92 ослобођен, драма која је пријетила фаталним исходом, пријављена је полицији. Полиција је брзо стигла и један од њих, у униформи саобраћајца, успео се на скелу и спустио је младиће који су и даље, урлајући, псовали. Онда су пристигли полицајци који су поставили обезбјеђење са обје стране зграде Светигоре. Војиновић и ђакон Пламенац су приведени у полицијску станицу. Војиновић је задржан. Православна Црква на Цетињу је на удару богобораца дуго времена. Још у вријеме блаженопочившег Митрополита Данила ту су организоване једине демонстрације у ондашњој Југославији, јер се Митрополит, колико је могао, опирао рушењу цркве на Ловћену. Када је на трон Светог Петра Цетињског уведен Митрополит Амфилохије, оружани покушај отимања Цетињског манастира вјерни народ је спријечио (1991). Од тада до данас Православна Црква у Црној Гори је на распећу као нигдје у свијету. Стални напади на ученике Богословије Светог Петра Цетињског довели су дотле да је један ученик за длаку остао жив након убода ножем поред самог срца. Паљење манастирског сијена у бушење гума на аутомобилима који су власништво Цркве постали су облици криминала који више не интересују ни медије. Десетине пријава службеним органима о шиканирању и малтретирању ђака Богословије и свештених лица, упадању и насилном отимању храмова Митрополије Црногорско-приморске остају годинама без икаквог одговора од стране судских органа Републике Црне Горе. Потоње угрожавање живота људи из Цркве и њихових породица, по бескрупулозности, врхунац је насртаја на Православну Цркву у Црној Гори. Овај напад указује да актуелна црногорска власт која се идентификује са државом, након обимне, упорне и бескрупулозне медијске припреме, као да жели да препусти Цркву перманентном терору, допуштајући тиме да се над њом настави педесетогодишње насиље и обесправљеност под комунистичком титоистичком влашћу. И још горе од тога.