Новости

События Сербской Православной Церкви

Обраћање Патријарха Павла председницима Републике и Владе Србије

Његовом Превасходству БОРИСУ ТАДИЋУ, председнику Републике Србије Његовом Превасходству др ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ, председнику Владе Републике Србије Уважена господо, Обраћам вам се обојици као Патријарх српски, у чијој скромној личности и апостолској служби звање Архиепископа пећког и канонски и историјски претходи достојанству Патријарха српског. Обраћам вам се и као епископ Српске Православне Цркве који је на Косову и у Метохији у епископском чину служио тридесет и четири године, који је покрајину много пута препешачио уздуж и попреко и који, то слободно могу рећи, тамошње прилике и неприлике добро познаје већ више од пола века. Обраћам вам се, најзад, и као човек који је претходних година, у најбољој намери, и у име Цркве и у своје лично име позивао српски народ Косова и Метохије да учествује на изборима, у политичком животу и у привременим институцијама власти у својој покрајини, у знак добре воље и спремности да заједно са својим суграђанима албанске народности и заједно са свим осталим етничким заједницама гради темеље заједничке будућности у миру, слободи, демократији и равноправности. С тим у вези, подсећам вас и на став Српске Православне Цркве, једнодушно и једногласно изражен на недавном заседању Светог Архијерејског Сабора, да „Црква начелно подржава – свуда, па и на Косову и Метохији – демократско право учешћа на изборима”. Сада, међутим, после недавних апела Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, апелујем на вас обојицу и лично, као Предстојатељ Цркве, односно као председник Сабора и Синода: за име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао! Јер, наш недавни Сабор је, после начелног афирмативног става о учешћу на изборима, одмах у продужетку, свима који заговарају безусловни излазак Срба и мањинских верско–етничких заједница на заказане октобарске изборе, поставио кључно питање: „У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?” На то питање, на које такозвана међународна заједница и њена оружана сила на Косову и Метохији не желе или не могу да одговоре, Сабор, у име хришћанских начела и вредности, одговара овако: „Роба треба најпре ослободити ропског положаја који му је наметнут и извести га из тамнице да би се он могао слободно понашати и слободно бирати или бити биран.” Имајући у виду жалосну чињеницу да до овога часа нема никаквих међународних институционалних гарантија да ће излазак Срба на изборе и њихово какво–такво учешће у органима власти пружити безбедност српском народу и осталим неалбанцима у Покрајини, омогућити повратак прогнанима и очувати целовитост државне територије, питамо се: зар претходна искуства не сведоче да би крајњи исход српског учешћа могао бити дијаметрално супротан наведеним позитивним очекивањима? Зар је потребан наш пристанак на нашу пропаст, дугорочну или коначну, свеједно? Ко то уопште има право да вапијуће безакоње прогласи за правни поредак, статус друштвених парија за нормалан положај у друштву, а терор за нормално функционисање демократских институција? Ви, господо председници, знате да смо раније позивали Србе на изборе, а уследио је мартовски погром. Знате колико је Срба убијено, отето и прогнано од почетка међународне управе Косовом и Метохијом; знате колико је домова и храмова спаљено и порушено. Знате за обећања у највишој европској и светској равни да ће макар они у марту уништени домови и храмови бити обновљени, а злочинци приведени правди. Знате, међутим, а знамо и сви, да домове и храмове нико не поправља, готово сви злочинци су и даље на слободи, а прогнаници су мање–више заборављени, да не кажем отписани. Подсећам вас успут и на то да су косовско–метохијски Албанци до пре само неколико година, притом живећи у неупоредиво бољим условима него њихови српски суседи данас, не само одбијали да учествују на изборима него и бојкотовали све органе власти, читав државно–правни поредак. Па ипак, њих нико није уцењивао, а на њихове политичке вође нико није вршио притисак. Поређење и закључци намећу се сами… Обраћам вам се, господо председници, овим јавним апелом искључиво из духовно–пастирских разлога и због егзистенцијалних невоља своје пастве, свога народа, своје духовне деце. Вас обојицу и вашу одговорну јавну службу у једнакој мери уважавам. Никад ништа у животу нисам творио или говорио са политичком мотивацијом, а сада, са навршених деведесет лета, сигурно не почињем да то чиним. Када би православни Срби данас на Косову и Метохији били тлачитељска већина, а Албанци обесправљена, угрожена и угњетена мањина, и тада бих упутио овакав апел. По Светом Писму, Бог не гледа ко је ко него све народе и све људе једнако љуби и све позива на спасење и вечни живот у заједници љубави Божје. Смемо ли ми људи претендовати на то да боље од Свеблагога Бога знамо шта је за све и сваког најбоље или, просто, шта нам је свима једино потребно? У овом одсудном тренутку, по овом пресудном питању, покажите врхунску одговорност и братско јединство, већ показано у Народној скупштини Србије, а пре тога у души васцелог православног српског народа. Рекох и душу спасох. Бог вас благословио! Патријарх српски Павле