Новости

События Сербской Православной Церкви

Иконе Светог Патријарха Павла у Аустралији

У свом чувеном делу „Речник православне теологије“ др Јован Брија о појму иконе каже: „Икона (гр. εικων, лат. imago, икона, лик, слика, представа): свети лик, света слика, у две димензије, која представља Господа Исуса Христа, Пресвету Богородицу или Свете, које можемо насликати стога што су имали тело, а Којима се клањамо или их поштујемо по начелу: "част дата икони прелази на онога који је насликан на икони".

Иконе нису просто украс или уметничко виђење одређеног лика или догађаја из Црквене историје, оне су и део Богослужбеног поретка Цркве Христове. „Јер, у Православној Цркви иконе нису само "књиге неписмених", него и "прозори ка небесима". Оно што оне изражавају није „онетварење“ (dematerialization), већ преображење света, и људских бића и природе. Јер, на иконама материјални и космички елементи, који окружују свете ликове (божанске и светачке) се такође приказују преображени и испуњени благодаћу. Византијске иконе посебно откривају како материја – уствари цела творевина, људска бића заједно са природом – могу бити преображени, не само у изворну хармонију и лепоту, које су поседовали пре пада, већ у много већу славу, коју ће примити у долазећем Царству. Јер иконе, иако представљају светске теме, нису само повезане са светом у коме живимо, него су и предслике долазећег Царства Божијег. Као и на Евхаристији, тако се и на иконама пројављује иста интеракција прошлости, садашњости и будућности и присутна је, у овоме свету, иста антиципација света који тек треба да дође.“ („Читање Светог Писма са гледишта Православне Цркве“ Петар Василијадис)

Баш у том аспекту преображења Христом огледа се суштина нашег православног учења да се Светост не може зарадити него је то део спасењског определења верника који ступа у заједницу са Христом и на тај начин ступа у Светост.

Само је Христос Свет, што Евхаристијски исповедамо када Свештеник на Литургији каже „Светиње Светима“ а верни народ одговара „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца. Амин.“ Дакле, ми као богообразне личности, иконе Божије, потврђујемо да је Христос Свет и да је онај који је у заједници са Христом преображен силом Христове светости у Светог и обоженог човека.

Јасно је да у Царству Божијем, у Рају, нема никога ко није Свет. Онај ко се спасио, ко је наследио живот вечни са Христом у Царству његовом, не може да не буде Свет, без обзира да ли се налази у црквеном календару или не. Канонизација светитеља је просто додељивање дана у години када ће се Црква сећати тог човека или догађаја, али о његовој светости не одлучује нико други до Христос.

Христос је тај који спасава и освећује човека, а ми који још увек на земљи чекамо живот будућега века, радујемо се спасењу оних који су већ у Царству Божијем и са нестрпљењм очекујемо нови састанак са њима. За оне који су нам посведочили да су се спасили (чудима, јављањима, општим поштовањем верног народа) ми одређујемо дан када ће их се Црква молитвено сећати, како би смо се што је чешће могуће угледали на њих и пратили њихов пример како би смо и сами ушли у Царство Божије. Њих сликамо и на иконама, и то не онако какви су били док су били међу нама пропадљивима, већ њихове преображене ликове, какви су сада у заједници са Христом.

Ретки су људи које ми још на земљи препознајемо као Свете. Нико им не може доделити ту „титулу“ јер како рекосмо, она се не зарађује. Но Светост се не може ни сакрити јер је то, опет понављамо, аспект преображајне природе човекове која сија таворском светлошћу Христовом. Један од тих Светих људи који су засијали Светошћу Царства Небеског још на земљи јесте и блажено уснули Архиепископ пећскки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Његова Светост, Господин Павле.

Што се више ближио час његовог пресељења у Царство Небеско он је све ређе ословљаван својом административном и богослужбеном титулом а све чешће „Светитељем који хода“. Његова Светост, његов живот у Христу, био је очевидан као светионик чак и онима који су обитавали у мраку безбожништва, а камоли верном народу Христовом.

Недавно је наследник Светог Патријарха Павла, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј о свом претходнику рекао:

„Патријарх Павле (је) осликавао савршену хармонију између својих речи, проповеди, беседа и свог живота: - Као такав остаће запамћен и поштован широм православног света, али и од свих других народа. Дошао је у тешка времена за Епископа рашко-призренског, али је доживео дубоко поштовање од свих народа на Косову и Метохији. Није желео да буде Патријарх, а то нису желели ни многи око њега. Ту се у пуној мери показала Божија промисао. Само таква личност, као што је он био, могла се снаћи у тако тешком времену. Оно што је посебно красило личност Патријарха Павла јесте огромна љубав коју је он осећао према свом народу и својој браћи, архијерејима, али и чињеница да никада није имао страха од људи и да је увек говорио оно што је искрено осећао и мислио на начин да то никога не повреди. Какав је углед уживао, доказ је и величанствена сахрана, која се сама организовала.“

Свети Патријарх Павле био је „Светац који хода“ па је ходајући, као истински Апостол Христов, обишао верне широм света. Стигао је пред крај 2004. године, на свом последњем дужем путовању, да посети и паству на Петом континету.

Био је то догађај какав се не памти у историји Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду. Географски најудаљенији део нашег верног народа добио је потврду да је та географска удаљеност ништавна пред ширином срца Светог човека и пред силом заједништва са Христом.

Недуго након повратка у Отаџбину Светац који хода легао је на болесничку постељу, спремајући се за свој највећи пут, за прелазак у Царство Небеско. Заиста, није прошло дуго а он је ушао у вечну заједницу са Христом примајући вечни печат Светости од јединог Светог.

Он као Светац у заједници са Христом остаје светионик вере нама на земљи, икона и образ(ац) наших стремљења, а то данас сведоче они које је он недавно и лично учврстио у вери предањској. Као што је он својим животом сведочио својим савременицима, сада својим преображеним ликом сведочи генерацијама верника које долазе.

Иако дакле географски најудаљенији од своје матице, Православни Срби Аустралије и Новог Зеланда са поносом су јавили да су први у свету који имају иконе, односно фреске Светог Патријарха Павла. Једну у прокатедралном храму Светог Саве у сиднејском предграђу Мона Вејл, а другу у храму Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу, на другој страни Сиднеја. Прва је дело руку госпође Тоње Ганин, а друга високопречансог протођакона Миодрага Томића, обе настале крајем 2010. године.

Верни народ добио је сада и фреску Светог Патријарха Павла и на многострадалном Косову, у олтару храма Светог Великомученика Димитрија у Косовској Митровици. Очигледно, Свети Патријарх Павле поново „хода“ међу Православнима и својим преображеним ликом са икона, „отворених прозора Откровења“, како рече студенички игуман Тихон, „најављује да је време (другог доласка Христовог) близу“. Оно чиме се данас Православни Срби у Аустралији поносе јесте чињеница да је на овај пут Свети Патријарх Павле „кренуо“ баш са зидова њихових цркава.

http://www.soc.org.au/