Новости

Поводом најаве црногорских власти да ће срушити цркву Свете Тројице на врху планине Румије, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле упутио је данас г. Светозару Маровићу, председнику Државне заједнице Србије и Црне Горе следеће писмо:

И мене је, као и све вернике Српске Православне Цркве, дубоко узнемирила вест да носиоци власти у Црној Гори намеравају да сруше цркву Свете Тројице на врху Румије. Притом заборављају да надлежним црквеним личностима и установама није била жеља да са врха Румије угрозе интегритет и безбедност Црне Горе, сопствене отаџбине, него да испуне вековни аманет народа тога краја да се обнови светиња коју су Турци срушили 1571. године. Јер, од тада па до данас православни верници из околине – уз учешће, до најновијих времена, и верника римокатоличке и исламске вероисповести – износили су, сваке године о Тројичину дне, свако по камен - два на црквиште на врху Румије (отуд и топоном Црквина!), намењен обнови разорене, али не и заборављене народне светиње. Питам се: да ли четири и по столећа народног памћења и недвосмислене народне воље имају значења и значаја за чуваре реда и закона у земљи реда и закона?

У истом контексту, питам се такође: коме и зашто смета усамљени храм на врху планине, ближи небу него земљи? Свега сам се нагледао и наслушао у свом животном веку. Знам, нажалост, и за многа људска злодела. Па ипак, нисам могао ни помислити да би икоме, а камоли државним челницима, могло пасти на памет да у земљи Светог Јована Владимира, Светог Симеона Мироточивог, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког и толиких других Божјих угодника, руше цркву Свете Тројице, већ једанпут рушену силом и бесом туђина. Таква светогрдна злодела до сада су и на тлу Црне Горе и на тлу Србије вршили само завојевачи и непријатељи. Још никада се није десило – осим у сличном случају Његошеве капеле на Ловћену – да тако нешто сами себи учинимо и себи пред будућим покољењима заувек образ нагрдимо.
Док још има времена за разум и за одговорно понашање, тражим од Вас, господине Председниче, пред Богом и пред људима, да – и као син Црне Горе и као први човек државне заједнице – заложите своје име, положај и утицај да се то зло не чини и да нас таква брука и срамота не задеси. Са места на којем сте, Ви то можете, само ако хоћете, а ја, са места на којем сам, имам право да то од Вас очекујем и захтевам, поред осталог и у име предака и потомака.
Уверен сам да нико не би смео преузети страшну одговорност – тачније, вапијућу неодговорност – да својим рукама доврши рушилачки чин, извршен рукама освајачa давне 1571. године. Надам се да се нико неће усудити да сопствену савест оптерети таквим злочином, таквим светогрђем. Ко нема довољно страха Божјег и поштења људског треба да устукне бар пред вером и честитошћу оних многобројних домаћих муслимана који су, раме уз раме са својом браћом православне и римокатоличке вере, износили на врх Румије, из века у век, камење за обнову порушене светиње.

Још једно, последње питање, господине Председниче, Вама и свима нама: ко би данас у овој земљи и помислио да руши нечију богомољу осим када су у питању већинска Српска Православна Црква и њени храмови?

Рекох, и душу спасох.

Изволите, господине Председниче, и овом приликом примити изразе мог поштовања и добрих жеља.

АЕМ и Патријарх српски

П а в л е