Новости

События Сербской Православной Церкви

Писмо Патријарха Павла Председнику Македеније Г. Бранку Црвенковском

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Број 1499 30. јул 2004. У Београду Његовом Превасходству господину Бранку Црвенковском, председнику Републике Македоније Скопље Предмет: одговор на Ваше писмо мојој смерности које се односи на Вашу жељу и намеру да за Илиндан текуће године дођете у манастир Свети Прохор Пчињски у Епархији врањској и у њему обележите 60-годишњицу АСНОМ-а Уважени господине Председниче, Редови који следе проистичу из мог осећања дужности да одмах одговорим на Ваше цењено писмо које се односи на Вашу жељу и намеру да о празнику Светог Пророка Илије, 2. августа / 20. јула текуће године, дођете, заједно са својом високом пратњом, у манастир Свети Прохор Пчињски у Епархији врањској како бисте у њему, на начин одређен државним протоколом, обележили значајни јубилеј Ваше земље и Вашега народа, шездесету годишњицу од дана одржавања заседања АСНОМ-а. Ваше писмо, додуше, још нисам примио, али верујем да сте ми га у међувремену изволели упутити на моју адресу у Београду будући да сте га унапред објавили, те сам и ја, захваљујући средствима јавног извештавања, већ јуче био у прилици да се упознам са његовим садржајем, а јутрос сам, штавише, залагањем Амбасаде Републике Македоније у Београду, добио и његову копију. У мом веку – дозволите ми да напоменем да сам деведесетогодишњак – по први пут се сусрећем са овако оригиналним обликом званичне преписке између једног шефа државе и једног од предстојатељâ Православних Цркава, али Вас искрено уверавам да мени тај облик нимало не смета јер је суштина увек важнија од форме. Једино што из њега нужно следи јесте протоколарна потреба да и ја, при одговору, применим исту процедуру, тако да ћу, ако Бог дâ, текст овог писма, чим га завршим, најпре саопштити медијима, а непосредно затим његов оригинал и једну копију доставити Вама преко Амбасаде Србије и Црне Горе у Скопљу. После овог подужег, али, рекао бих, не и сасвим бескорисног увода, а пре него што одговорим на Вашу молбу, односно тражење, у вези са предстојећим Илинданом, дозволите ми, господине Председниче, да Вас подсетим на предисторију Вашег писма и овог мог одговора, не толико Вас ради – Вама је она позната – колико ради јавности у Вашој и у мојој земљи, коју сте Ви желели за трећег саговорника у нашем разговору, што ја свесрдно и са радошћу прихватам, и то не само за ову прилику него, уколико сте сагласни, и као образац за будуће контакте. Први наговештаји Ваших жеља и намера у вези са манастиром Светог Прохора Пчињског и Илинданом 2004. године доспели су у јавност почетком протеклог месеца јуна преко написâ у скопској и београдској штампи (Утрински весник бр. 1491 и Дневник бр. 2473 од 5. јуна 2004; Вечерње новости од 6. јуна 2004.), а Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве службено је упознат са њима одговарајућим дописом Његовог Преосвештенства епископа врањског г. Пахомија. Синод је тај допис разматрао на својој седници од 10. јуна 2004. и тим поводом донео одлуку да упути по једно писмо г. Светозару Маровићу, председнику Савета министара Државне заједнице Србије и Црне Горе, и г. др Војиславу Коштуници, председнику Владе Србије, наравно не са циљем да захтева било какву интервенцију државе по овој ствари него искључиво ради тога да савезно и републичко државно руководство буду упознати са ставовима Српске Православне Цркве, једине надлежне за ово питање. Да је за овакву одлуку итекако било разлога, потврдиће и опширни изводи из истоветних писама, упућених председницима Маровићу (Син. бр. 1204 од 17. јуна 2004.) и Коштуници (Син. бр. 1205, под истим датумом), које доносимо у продужетку. У синодском писму стоји, између осталог, и ово: …Поједини македонски званичници уверавају своју јавност како ће они свом снагом „извршити притисак” на државне органе Србије и Црне Горе да би свој наум спровели у дело. Сâм г. Црвенковски изјављује да ће са званичним Београдом разговарати о наведеној прослави да би обезбедио услове за полагање венаца и цвећа у манастиру, при чему искључује било какве разговоре или контакте са Српском Православном Црквом. Нешто касније, сличан став поновио је и тамошњи министар одбране, г. Владо Бучковски. Господа су, наравно, превидела три значајна детаља – да је речени манастир власништво Српске Православне Цркве, односно Епархије врањске, да се у цивилизованом свету ни у чију кућу и ни на чији посед не може ступити без пристанка домаћина и да су односи Цркве и државе у Србији засновани на другачијим цивилизацијским и иним основама. Затим се укратко приказује раније стање: У протеклих десетак година обележавање „АСНОМ”-а у комплексу манастира Свети Прохор Пчињски обављало се у нормалним условима, уз учешће високих представника како Републике Македоније тако и наше државе. Српска Православна Црква је сваки пут била добар домаћин гостима из Скопља. У наставку се објашњава да је до проблемâ између Српске Православне Цркве и власти Републике Македоније дошло постепено и да су они кулминирали у току 2003. године, када су те власти забраниле највишим црквеним великодостојницима, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве улазак у Републику Македонију и боравак у њој (чак и у транзиту!), а уједно и због њиховог односа према канонској јерархији Охридске Архиепископије која је била изложена грубом полицијском и судском прогону само због прихватања канонског јединства са Православном Црквом. Последица свега тога – наводи се у продужетку писма – била је одлука Српске Православне Цркве да се обележавање АСНОМ-а у манастиру Свети Прохор Пчињски не дозволи све дотле док власти Републике Македоније не измене своје понашање према Српској Православној Цркви, несагласно са демократским нормама, и док не престану да угрожавају основна људска права њених чланова, газећи притом и начела међудржавних односа. Став Српске Православне Цркве, формулисан тада, остао је неизмењен све до сада. Српска Православна Црква је спремна – пише даље у синодском писму – да прихвати посету представникâ Републике Македоније 2. августа 2004. годинеу комплексу манастира Свети Прохор Пчињски уколико њен државно–политички врх званично зајемчи следеће три ствари: да ће државни органи Македоније епископима, свештеницима, монасима и монахињама Српске Православне Цркве убудуће омогућавати улазак у Македонију, несметан пролазак кроз њу и боравак у њој под једнаким условима као и свим другим лицима која нису држављани Македоније, а то значи – на основу њихових важећих путних исправа, без икакве дискриминације на основу њихове припадности и њиховог јерархијског степена или функције у Српској Православној Цркви; да се исти обавезују да, поштујући међународне конвенције и општеприхваћени кодекс људских права, као и права на слободу савести и исповедања вере, неће подржавати нити дозвољавати било који облик дискриминације припадника Цркава и верских заједница само због такве њихове припадности, с обзиром на општеприхваћену цивилизацијску норму и обавезу немешања државних и политичких органа у статус, унутрашњу организацију, послове и међусобне односе Цркава и верских заједница уопште, и да се обавезују да ће подручни им органи престати са прогоном канонске јерархије Охридске Архиепископије, њеног свештенства, монаштва и верника, као и да ће истој омогућити регистрацију према позитивном законодавству Републике Македоније, под истим условима као и осталим верским заједницама у Републици Македонији. На самом завршетку писма изражене су нада и увереност да ће доћи до превазилажења насталог проблема, проблема који ни на који начин није изазвала Српска Православна Црква, и да ће његово превазилажење послужити општем добру, као и циљу „побољшања односâ са нашим јужним суседом, са чијим народом ми и иначе немамо никаквих спорова ни тешкоћа”. Посредовањем добронамерних и одговорних људи са обе стране данашње међудржавне границе Ви сте били упознати са овим ставом Српске Православне Цркве. Исто тако, правилно и благовремено сте схватили да је за остварење Вашег циља – јубиларног обележавања АСНОМ–ског заседања у манастиру Свети Прохор Пчињски – ипак неопходан дијалог са Српском Православном Црквом. До њега је, хвала Богу, и дошло, најпре преко посредникâ, а сад, ево, и на непосредан начин, путем јавне размене званичних писама. Док је у Скопљу ових дана владала необична медијска кампања и конфузија (из кругова Цркве која се налази у расколу тврдило се: „Еден од условите кој повторно го постави Српската Црква, слободно движење на српски свештеници низ Македонија, сеуште не е исполнет”, а слично је изјављивано и о могућности вршења богослужења „од странски верски заедници”; вест А1 од 28. јула 2004), Ви сте били љубазни да моје овлашћене представнике у том, још увек посредном, дијалогу упознате са порукама које ће у себи садржавати Ваше, тада тек предстојеће, писмо мени. Замољени сте, у моје име, ради што садржајнијег разговора, да конкретизујете своје начелне ставове тако што бисте изричито навели и следеће: да све Цркве и верске заједнице морају бити једнаке пред законом; да право на правну заштиту државе и на регистрацију код државних органа имају све Цркве и верске заједнице, укључујући и ону Православну Цркву у Вашој замљи која је у јединству са Српском Православном Црквом и са свим Православним Црквама на свету, и да се епископима, свештеницима, монасима и монахињама Српске Православне Цркве гарантује слобода кретања у Републици Македонији, слобода боравка у оквиру општеважећих прописа за стране држављане и слобода остваривања црквеног заједништва (општења) са њиховом браћом и сестрама по вери, односно по црквеној јурисдикцији или припадности. Такође сте замољени да и мени, а преко мене и Српској Православној Цркви као целини, потврдите Вашу изјаву из једног другог Вашег обраћања, која је драгоцена јер одражава Вашу личну приврженост европским демократским стандардима по питању односа Црква – држава, а која гласи: „Република Македонија како држава која има за цел својата интеграција во ЕУ е подготвена во своето законодавство да ги вгради и имплементира највисоките ЕУ стандарди кои се однесуват на овие области.” Ви, господине Председниче, ипак нисте прихватили ову моју сугестију него сте своје писмо формулисали, објавили и мени доставили по својој првобитној замисли, односно без изричитих конкретних исказа о болним тачкама које су у претходном периоду и довеле до тога да државне делегације Ваше земље немају приступа у наш више пута поменути свети манастир. Али ја – на положају на којем сам, у светлу Јеванђеља којем служим и у годинама у којима се налазим – немам право на размишљање у категоријама пуке „евклидовске” логике овога пролазнога и варљивога века, још мање у категоријама политичких рачуница и квазидипломатских надмудривања, него у категоријама „ума Христовог” и крсно–васкрсне логике Јеванђеља, која је лудост у очима синова погибли, а врхунска мудрост у очима оних који желе да иду путем истине, љубави и вечног живота. Стога Ваш поступак, односно формалну страну писма које сте ми упутили, не тумачим као Ваше одбијање ставова и захтева Српске Православне Цркве који се тичу обавезујућих начела слободе за све вернике – и за све људе без изузетка – него их схватам управо као њихово, лапидарно изражено, прихватање. То закључујем из просте чињенице да сте ми се обратили писмом и затражили сагласност Српске Православне Цркве да дођете у манастир Свети Прохор Пчињски знајући за њену јасну и недвосмислену позицију и за прошлогодишња збивања у овом контексту, а и да сте у свом писму, начелно и сажето, заступали уистину хумане и демократске ставове. На основу реченога, позивам Вас да, предводећи високу делегацију Ваше земље, на празник Светог Пророка Илије посетите манастир Свети Прохор Пчињски и на уобичајени начин обележите ваш јубиларни државно–национални празник. Као домаћин, Вас и Вашу пратњу дочекаће и пожелети Вам добродошлицу надлежни епархијски архијереј, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, уз чију пуну – канонски иначе неопходну – сагласност и могу да Вам упутим овај позив. У моје име дочекаће Вас и поздравити мој изасланик за ову прилику, преосвештени Епископ бачки г. Иринеј. Поздравиће Вас, наравно, – а и домаћински угостити, – и преподобни игуман манастира са својим братством, као и остали присутни архијереји, свештенство, монаштво и верујући народ. Нећете бити третирани као странац, шеф неке нама туђе или слабо познате државе, него као сусед и пријатељ. Биће, свакако, и прилике за отпочињање дијалога о свим темама од обостраног интереса и значаја. Отварамо Вам, дакле, двери наше древне светиње, манастира Свети Прохор Пчињски. Више од тога: отварамо Вам двери наших срца. Оне ће, колико до нас стоји, остати широм отворене. Затворити их можете – што не дао Бог! – само Ви или неко од Ваших сарадника, односно наследника. Ко то учини, мораће сâм да преузме одговорност за то. Ни на кога другог неће моћи да је пребаци, понајмање на Српску Православну Цркву. Ако би ико икад поново дао инструкцију пограничним органима Ваше земље да на граничним прелазима понижавају, шиканирају и, најзад, враћају са границе епископе, свештенике и монашка лица Српске Православне Цркве, тај ће морати да буде свестан да тиме поново, сопственим рукама, затвара манастирска врата код Светог Оца Прохора за званичне представнике своје државе. И ако би ико икад поново почео да избацује људе из њихових епископских седишта, манастира и парохија, да их хапси, прогони и ускраћује им право на слободу савести, на легалан статус, на црквено–пастирску делатност или на имовину зато што не желе да буду у расколу са Српском Православном Црквом и са васељенским Православљем него у литургијском и канонском јединству са њима, и тај ће брзо схватити да својеручно закључава већ затворена манастирска врата код Светог Оца Прохора, и за Илиндан и иначе. Даље не бих набрајао ко све и како све може да руши уместо да зида и да служи злу уместо добру. Ако свега тога не буде, – а надам се да неће бити, силом и благодаћу Божјом и добром вољом и разборитим поступањем нас људи, пре свега оних најодговорнијих, – сваки житељ суседне и пријатељске Републике Македоније, од њеног председника до најскромнијег грађанина, моћи ће да посећује манастир Светога Прохора Пчињскога кад год зажели, а не само о Илиндану или о јубиларним годишњицама, којих ће бити много и кад нас више не буде на овој земљи. Господине Председниче! Слобода и одговорност избора лежи на државном руководству Републике Македоније, од сада па убудуће. Ми остајемо искрено отворени за унапређивање односâ и за сарадњу, не само у духу неоспорних демократских начела савременога света него и у сагласју са великом духовном традицијом православних народа и хришћанскога света уопште. Изволите, господине Председниче, примити изразе мога поштовања и добрих жеља. Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски + Павле