Новости

Обновљена је само за сада титула диоклијска а што значи да се васпоставља древна епископска титула која потврђује непрекинути континуитет њеног трајања на овим просторима. Зетска епархија, односно садашња Митрополија Црногорско-приморска чији сам ја викар са поменутом титулом налази се на истом географском простору на коме се у раније историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији, Златици, Лондодоклији. Самом локацијом нова епископска катедра (Зетска) имала је на одређени начин да васпостави континуитет са Диоклијском епархијом која се у међувремену угасила (ХI-ХII век). Из Подгорице седиште је пренесено у манастир Св. Михаила на Превлаци. У наредним вековима на простору Подгорице и њене шире околине епископска катедра више није формирана. Данашњи Подгоричани и околни житељи долази у манастир Острог да се крсте и приме Православље. Самим тим чином они се укључују у древну епископију Диоклијску, односно у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Природно је да игуман Острога, новоизабрани владика носи ту титулу - указујући на оно суштинско по питању црквене мисије и пастирства. Због специјалне мисије Острога не само у Црној Гори већ у помесној Православној Српској Цркви ово означава духовну обнову у нашем народу. Ово, такође, указује на важан потез чисто црквене политике, коју треба разликовати од оне дневно политичке и пролазне. Језик којим се говори са Острошког источника јесте језик вере, наде и љубави, језик покајања и братског помирења. Дакле, титула епископа Диоклијскога јесте титула Архипастира Цркве Христове у раној, и средње-византинској романско-ромејској Диоклији, граду насталом сред Зетске равнице, на ушћу двеју река Мораче и Зете код данашње Подгорице, и у каснијој на безбеднија брда према Спужу помереној Лондодокли, као неком новом Тавору, и данас ка тврђави Православља - Острогу, некада испосници - ћелији, а данашњем "граду који на Гори стоји". У том Граду је устоличен игуман острошки у који долази не само православни него и свехришћански свет и, приличи му имати титулу неподељенога Апостолског наслеђа. Овим потезом, или одлуком Сабор наше Цркве указао је на Диоклијску епископију која је темељ духовног наслеђа на овим просторима. Њена традиција не сме бити запуштена и заборављена, већ нам мора послужити као непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације. С обзиром на нарасле организационо -мисионарске потребе Православне Цркве у Црној Гори и Приморју, било је потребно и тако подржати и оснажити јеванђелску мисију и текућу духовну обнову на подручју Митрополије, угрожавану без престанка... Овом одлуком идемо у будућност, без оптерећења "реконструкције" прошлости. То је први разлог обнављања епархије Диоклијске, а други разлог јесте одлучност наше помесне Православне Цркве да, понирући до својих Диоклијских корена, јаче истакне неприкосновену и никада не прекинуту наследност свога епископата на територији данашње Црне Горе, који "право управља речју истине" и чува ненарушено њено Предање као јемсгво нашег спасења. Та одлучност, такође, значи и решеност наше помесне Цркве да не само изобличава незаконите претензије незнабожних парацрквених и инославних црквених структура на својој канонској територији него и да се њиховим узурпаторским насртајима непоколебиво супротстави снагом Истине Христове, коју ни "врата Адска неће надвладати" и својега непристрасног и непобитног историјског сведочења. И најзад, назив познат ученијем слоју црквених људи, израз "Диоклија" био је употребљиван у књижевном српском језику током читавог средњег века као једина ознака поменутог географско-историјског појма. Тек у двадесетом столећу, напоредо са њом појавиће се вулгаризам, у народском изговору искривљени, кроатизирани облик - Дуклља, који ћe је, npoгресивно је истискујући из књижевне употребе, до краја двадесетог века, заслугом, у првом реду српске историографије, до занемарљивости потиснути и собом заменити. Тако ће наша Православна Црква на Лествици тајноводственога путовања, по своме вишњем разуму. актуализујући ову ранохришћанску титулу у двадесет првом веку и на овом плану обновити изгубљено народно памћење. Разлика између Диоклије и Дукље није само гласовне природе, нити је само питање права на национално самоодређење и идеолошко определење већ је суштинска и много дубља. Зато је велика одговорност наша за потенцијалну паству на овим просторима. И од нас ће се тражити одговор на дан Страшнога суда за све оно што смо могли учинити за овај народ, а нисмо учинили због својих сујета или острашћености.