Новости

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај у овом мјесецу обиљежава два велика јубилеја - 60 година монашког и 40 година архијерејског служења, а ова година му је и 21. на трону митрополита дабробосанских.

Приредили:
протојереј-ставрофор РАНКО БИЛИНАЦ и НЕВЕНКО ЕРИЋ

Митрополит Николај је рођен 17. августа 1927. године у селу Смољана, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице рођене Кубурић, а на крштењу је добио име Гојко.

Послије основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, 1946. године се уписује у Богословију, најприје у Београду, а потом у Призрену.

„Кад сам се одлучио да учим Богословију нисам мислио да ћу бити монах и да ћу завршити високо богословско школовање. Све што се догађало било је Божија ствар, а не лично моја. Бог ме на овом путу којим идем водио и ја сам се трудио да познам вољу Његову“ – рекао је једном приликом митрополит Николај.

Иако су и његова породица и владика Николај имали великих проблема од тадашњих комунистичких власти, зато што је одлучио да заврши Богословију, од тога није одустао.

Замонашио се у манастиру Копорину 1953. године и тада је добио монашко име Николај, по његовој крсној слави Светом Николи.

Послије Богословије уписао се на Богословски факултет у Београду 1953. године, који је завршио у редовном року 1957. године.

Желио је послије студија да настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош, иако је захтјев за то подносио чак осам пута.

Умјесто одласка у Грчку, Свети архијерејски синод га 1957. године поставља за суплента у Богословији „Светог Саве“ у манастиру Раковица у Београду, и на тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је, 1963. године, положио професорски испит.

Године 1964. Свети архијерејски синод му повјерава обнављање Богословије „Света три Јерарха“ у манастиру Крки. Доласком у манастир Крку обављао је дужност управника двогодишње Богословије, старјешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем петоразредне Богословије, 1966. године, постављен је за њеног ректора.

ПРВА АРХИЈЕРЕЈСКА СЛУЖБА У АУСТРАЛИЈИ

На овој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за Епископа аустралијско-новозеландског. Хиротонисан је 8. септембра 1973. године у Саборној цркви у Београду, руком патријарха српског Германа.

Дошавши у Аустралију, као први епархијски архијереј, организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива нове парохије, подиже и освећује нове цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре.

На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом.

Основао је прво српско гробље у Аустралији, а на Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице код Велингтона - први православни манастир у историји те државе.

Први је српски свештеник који је посјетио Тасманију и први српски архијереј који је боравио у Јужној Африци гдје је 1978. године освештао темеље цркве посвећене светом апостолу Томи и темеље Српског центра.

„Гдје сам год ишао и био постављан, постављан сам на сами почетак, па сам до сада седам кућа скућио“ – рекао је једном приликом владика Николај.

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ И РЕКТОР БОГОСЛОВИЈЕ У КРКИ

Свети архијерејски сабор га је 1978. године изабрао за Епископа далматинског и на тој дужности је остао до маја 1992. године, када је епархију предао новоизабраном епископу далматинском Лонгину.

Због избора ректора Богословије у манастиру Крка, архимандрита Митрофана, за епископа моравичког, владика Николај је, поред својих редовних дужности, до 16. октобра 1992. године, обављао и дужност ректора Богословије.

За вријеме службовања у Епархији далматинској подигао је зграду Богословије, укупне површине 1700 метара квадратних, седам нових цркава и шест других црквених објеката.

У гласилу „Истина“, листу за богословску науку и пастирску практику, у броју од јула 1991. године, о епископу Николају је објављено: „Ректор Николај био је неуморан радник. Дошао је у стару оронулу зграду древног манастира Крке, да би за девет година из темеља обновио здање. Било је то вријеме подвига и спартанског рада ученика и професора. Само они који су били ту знају натчовјечанске напоре и одрицања, будући да је манастир био без пута и у тешким условима за живот.“

За вријеме службовања у Епархији далматинској, епископа Николаја Свети архијерејски сабор је одредио за администратора Епархије бихаћко-петровачке.

На тај начин је обновио бившу бихаћку епархију са сједиштем у Босанском Петровцу, пошто се одавно осјећала потреба за постављањем епископа на том простору.

Остало је записано да је епископ Николај „за годину и по дана, успио да ту епархију у потпуности организује и као такву је преда свом насљеднику епископу Хризостому“, сада епископу Зворничко-тузланском.

НА ТРОНУ МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКИХ ВЕЋ 21 ГОДИНУ

На редовном засједању Светог архијерејског сабора, маја 1992. године, преосвећени Николај је изабран за митрополита дабробосанског, са сједиштем у Сарајеву.

Нажалост, због ратних дејстава сједиште Митрополије је пресељено из старог дијела Сарајева у Соколац гдје је, захваљујући властима Републике Српске, откупљен објекат за њено привремено сједиште.

Из наведених разлога митрополит Николај је у трон митрополита дабробосанских уведен тек 11 година након што је дошао на чело епархије, јер за овај свечани чин прије тога није било услова.

У трон митрополита дабробосанских увео га је 2003. године Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански господин Јован, као изасланик Његове светости патријарха српског господина Павла и Светог архијерејског сабора у храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву.

Митрополит Николај је у Епархију дабробосанску дошао у најтеже вријеме, у вријеме рата, када се зло помијешало са човјековом душом и кад је српском народу преко Дрине запријетила опасност од потпуног уништења.

Владика Николај је за вријеме рата дијелио и добро и зло са својим народом. Непрекидно је путовао од парохије до парохије, посјећивао рањене и болесне, организовао хуманитарну помоћ, одлазио у иностранство - упућујући апеле за мир и трудећи се да у свијет продре истина о српском народу.

За то вријеме организовао је рад Кола српских сестара, и покренуо двије крупне иницијативе: за оснивање Духовне академије „Светог Василија Острошког“ у Фочи, тадашњем Србињу, и пресељење Богословије „Света три Јерарха“ са Дивчибара у Фочу, која је 1995. године прогнана из манастира Крка.

При Епархији је основао пензиони фонд свештеника митрополије.

Кад је Богословија „Света три Јерарха“ 1995. године, на бруталан начин протјерана из манастира Крка, митрополиту Николају, као њеном првом ректору, било је веома тешко. Прогон богослова и скрнављење светиња доживио је као одузимање завичаја и гашење огњишта, али у свему томе, често је истицао, највише је бринуо за дјецу, за младе богослове, који су се ни криви ни дужни, нашли у великој опасности.

Иако још нико није направио статистику о томе колико је ко у новије вријеме подигао или обновио светих храмова, извјесно је да у тој области црквене праксе истакнуто мјесто припада и митрополиту Николају.

За ово вријеме од када се налази на катедри Сарајевских митрополита обновљено је 17 цркава порушених у посљедњем рату, а подигнуто је 26 нових храмова. Реновирана је зграда митрополије у Сарајеву.

Рукоположио је 61 свештеника и свештеномонаха и 13 ђакона и свештенођакона и попунио све парохије у Федерацији БиХ са жељом да се преостали српски живаљ задржи на тим просторима. Стрпљиво ради на обнављању монашког кадра као и на изградњи манастира.

Упркос својој стрпљивости и упорности, упркос своме угледу у земљи и иностранству, митрополит Николај још није успио да оствари своју велику жељу и жељу вјерника, да СПЦ буде враћена зграда Богословије у Сарајеву.

ВЕЛИКА ЉУБАВ ПРЕМА ДЈЕЦИ И МЛАДИМА

Посебно мјесто у архијерејској служби митрополита Николаја заузима васпитно-образовни рад и одгој младих нараштаја.

Често је митрополит истицао да је просвјетни радник, али да је у томе увијек дјеци био прво родитељ, а онда учитељ.

Протојереј-ставрофор Ранко Билинац каже да су за митрополита Николаја дјеца чисте душе, срца без корова, неугажени пут, у којима највише има љубави, поштења, доброте и радости, и да је зато пред вјероучитељем, у овом времену, тежак задатак да приђе дјеци, да упозна њихову душу и да им на пријемчив начин приближи знање о Богу, цркви и животу уопште.

У свему томе, истиче митрополит Николај, љубав према дјеци најважнија је особина вјероучитеља. То није осјећање да су дјеца „слатка“, или обожавање „малих анђела“, нити то значи вољети сву дјецу подједнако.

„Тешко је и претешко бити свједок страдања најближих и рушења светиња, али кад сретнем своје некадашње ученике, кад видим да су зрели људи, да су по много чему надмашили своје учитеље, буде ми лакше, јер видим да се остварује промисао Божија, видим да ће та некадашња дјеца, у коју сам увијек вјеровао, још упорније и још истрајније градити порушено и освјетљавати пут Христовог Јеванђеља“ – наглашава владика Николај.

Због тога митрополит Николај вјерује у препород православља, у обнову свих порушених храмова и изградњу нових и повратак вјерника на своја вјековна огњишта.

Имајући у виду богословско-научни и просвјетни рад митрополита Николаја, Наставно-научно вијеће Богословског факултета у Београду додијелило му је титулу почасног доктора богословских наука, а Универзитет у Источном Сарајеву додијелио му је 6. децембра 2006. године звање почасног доктора наука /honoris causa/.

ВЕЛИКА ДЈЕЛА И ВЕЛИКА СКРОМНОСТ

Носилац је више црквених и свјетовних одликовања, међу којима су орден Светог Саве првог степена, орден Његоша првог степена /1993/, орден заставе Републике Српске са златним вијенцем /2010/, те орден Републике Српске на ленти /2012/, којим га је одликовао предсједник Републике Српске.

Епархија милешевска одликовала га је орденом Бијелог анђела првог степена /2011/, Епархија банатска орденом Светог Теодора Вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског /2012/, поводом 20 година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском.

„Мојих 40 година архијерејске службе брзо је прошло. Много сам путовао да бих био тамо гдје ми је мјесто, али ја нисам позван да говорим о својим дјелима. Једино што могу рећи јесте да сам се трудио да увијек мислим о добру, као одбљеску благодати, `зраку који показује Бога`, подражавајући божанско човјекољубље и покушавајући да чиним добро“ – рекао је митрополит Николај поводом овог свог великог јубилеја и додао:

„Ако је нешто у мом раду добро и вриједно, ако је јеванђелско и православно, то више припада људима с којима сам радио и онима од којих сам учио вјечне истине Божје, а све што није било добро у мом раду припада мени. А колико сам успио и успијевам на том јеванђелском путу, могу да цијене други, а сама истина о томе је у Божјим рукама.“

www.mitropolijadabrobosanska.org