Новости

Наверное, нет в Сербии человека, который бы не слышал о французе Арно Гуйоне. Среди европейцев (и иностранцев в целом) его можно назвать самым известным активистом, который без малого два десятка лет координирует проекты по оказанию гуманитарной помощи сербам в Косово. На своем примере Арно Гуйон сумел доказать, что для того, чтобы делать большие дела, не обязательно быть крупным политиком или влиятельным бизнесменом. 

Гуманитарную деятельность он начал в 2004 году — сразу после погромов, учиненных албанскими экстремистами в отношении сербов на территории Косово и Метохии 17 и 18 марта того же года. Именно тогда он основал организацию «Солидарность с Косово» и уже меньше, чем через год, вместе с братом доставил в край первый микроавтобус гуманитарной помощи, пожертвованной жителями Франции. За несколько лет небольшая, студенческая инициатива Арно Гуйона выросла в одну из крупнейших гуманитарных организаций на Балканах.

Основываясь на помощи тысяч спонсоров и людей доброй воли со всей Франции, без какой-либо финансовой поддержки государственных или европейских структур, «Солидарность с Косово» за несколько лет работы смогла собрать десятки грузовиков гумпомощи. Совместно с сербскими церковными и общественными структурами организация Арно Гуйона оказывала поддержку образовательным и медицинским учреждениям в сербских анклавах Косово. Помогали французские волонтеры в строительстве сельскохозяйственных объектов и в работе народных кухонь для малоимущих, покупали скот, сельхозмашины, продукты питания, лекарства… С 2012 года гуманитарная организация Арно Гуйона сумела отреставрировать более трех десятков сербских школ в Косово, организовала отдых на море для сотен детей, ставший для них первым в жизни, оказала поддержку нескольким роддомам, больнице и поликлиникам. Помощь, предоставленная косовским сербам «Солидарностью с Косово», исчисляется несколькими миллионами евро.

Помимо гуманитарной деятельности, на протяжении нескольких лет Арно Гуйон выступал организатором и одним из главных докладчиков многочисленных круглых столов и конференций, организованных как в Сербии, так и за ее пределами, и посвященных проблеме положения сербов на Косово и Метохии.

За свой труд в Косово Арно Гуйон был отмечен рядом государственных и церковных наград, а в 2015 году за заслуги перед Сербией тогдашний министр внутренних дел Небойша Стефанович предоставил Арно сербское гражданство.

Принимая во внимание многолетнюю работу Гуйона с сербами Косово, оказавшимися национальным меньшинством на своей же территории, а также его международные контакты и личные и профессиональные качества, сербские власти предложили ему пост директора Управления по сотрудничеству с диаспорой и сербами региона при министерстве иностранных дел.

Вчерашний волонтер из Франции, которого многие сербы считают большим другом страны, сумел пройти длинный путь от энтузиаста до официального лица, чей статус сопоставим с министерским. Заслуженное признание и слава не лишили активиста присущего ему дружелюбия и открытости. Арно Гуйон согласился поделиться с «Балканистом» своим мнением о нынешней ситуации в Косово и рассказать о том, каким образом приходится жить остающимся в крае сербам.

Арно, как Вы чувствуете себя на новом месте?

Ощущаю себя прекрасно! Я люблю новые вызовы, а эта работа — действительно огромный вызов для меня. Новое, ответственное место с широким кругом обязанностей. Я вижу огромный потенциал и хочу развить работу Управления, планирую начать массу новых проектов, приложить всю свою энергию для улучшения положения сербов в регионе и диаспоры, расселенной по миру.

А как новая работа увязывается с гуманитарной деятельностью? Не мешает ли одно другому?

«Солидарность с Косово», которую я основал в 2004 году, продолжает работу по всем своим проектам. Недавно наши французские волонтеры были в Косово и Метохии с Рождественским конвоем — уже семнадцатым по счету! В настоящий момент мы завершаем работы на очередной животноводческой ферме, где выращиваются дойные коровы. Мы очень активны в плане помощи пострадавшим от наводнения, недавно затронувшего почти всю территорию Косово. Так что в этом отношении дело не стоит на месте. Конечно, сейчас у меня меньше времени для работы в организации, но, учитывая, что у нас семнадцатилетний опыт, значительно больший штат волонтеров и вовлеченных в нашу деятельность людей, чем ранее, процесс продолжается. Что касается оперативных задач, то я передал обязанности другим людям, членам нашей организации, а сам выполняю, скажем так, надзорные функции, слежу за продолжением гуманитарной работы. В любом случае я бы не принял предложение о новой работе, если бы не был уверен, что смогу продолжать начатое, или если бы предполагал, что моя организация может как-то пострадать. Сейчас «Солидарность с Косово» помогает косовским сербам, а я на посту главы Управления по сотрудничеству с диаспорой и сербами в регионе также смогу помогать сербам, — только уже вне самой страны. Можно сказать, что для меня это дополнительный фронт. И я очень рад тому, что могу работать буквально на двух уровнях.

Сейчас, уже будучи не просто волонтером, а имея по сути официальную поддержку государства, стало легче работать? 

Еще в качестве председателя организации «Солидарность с Косово» я пользовался огромным уважением среди сербского народа, сербской церкви и сербских властей. Получил и награды за свою гуманитарную работу. Так что в этом плане у меня никогда не было никаких проблем. Я всегда встречал полное понимание и поддержку со стороны всех органов и учреждений Сербии, они всегда шли мне навстречу, когда это было необходимо. В общем, в плане гуманитарной работы никаких кардинальных изменений не произошло. У меня всегда было продуктивное сотрудничество с сербскими органами власти и с простыми людьми. Сейчас, конечно, оно вышло на высший — государственный — уровень в связи с новыми обязанностями. Раньше я работал на неправительственном уровне, а теперь – «внутри» государства, совместно с людьми, стоящими во главе Сербии. И это, бесспорно, дает мне больше возможностей.

Как обстоят дела в Косово? В СМИ много противоречивой информации о положении дел в крае: кто-то говорит, что «все плохо», кто-то не столь пессимистичен. С точки зрения человека, работающего долгое время с Косово, какова там ситуация сегодня?

Сербский народ на территории Косово и Метохии уже 21 год живет — а точнее, выживает — в очень тяжелых условиях, без основных свобод. В данном случае я говорю, прежде всего, о селах южнее реки Ибар, о так называемых анклавах, где сербы на милости — или в немилости — у тех, кто им постоянно угрожает. Они лишены и свободы перемещения, и свободы слова. В некоторых местах попросту опасно говорить на сербском языке. Где-то вы не можете отметить Рождество или Пасху, нет возможности посетить могилы предков. Нападения даже спустя 21 год после окончания войны, к сожалению, по-прежнему случаются и даже учащаются. Так что ситуация весьма сложная… Я удивляюсь храбрости сербского народа. Думаю, что некоторые другие не смогли бы вытерпеть всего того, что выпало на долю сербов, и ушли бы с родных мест. А сербы остаются. Около ста тысяч отказываются уходить, несмотря на то, что давление на них огромно. Они хотят остаться на земле, где появились на свет, где родились их предки. И в этом им помогают государственные структуры Сербии, Сербская православная церковь и гуманитарные организации вроде нашей.  Помимо просто материальной помощи остающимся в Косово людям важно знать, что они не одни, что они не забыты и о них думают. И, знаете, они все для меня герои уже только потому, что решились там остаться. Я бы хотел отдельно отметить, что косовские сербы, по моему мнению, — пример для всех нас. Для остальных сербов, для русских, для французов их храбрость и жертвенность могут служить примером любви к родной земле. В сербских анклавах Косово даже детей рождается больше, чем в среднем по Сербии и по Европе в целом! Это говорит о том, что и когда тяжело, когда с рациональной точки зрения ситуация может казаться безнадежной, они продолжают надеяться и видят свет в конце туннеля.

Очевидно, что, несмотря на разглагольствования о том, что «Косово потеряно», белградские власти то и дело открывают там предприятия, строят жилье, инвестируют. Может, в перспективе не так уж все печально? Я к тому, что вдруг есть что-то большее, чем надежда, — например, план или стратегия?

На своем опыте могу сказать, что мы неоднократно сотрудничали с епархией Рашско-Призренской и с правительственной Канцелярией по делам КиМ по важным проектам, связанным с сохранением сербского народа в Косово. Это строительство ферм, которые дают рабочие места и производят продукты для социально необеспеченных семей, это создание и оснащение роддомов и поликлиник. Все это демонстрирует не просто намерение, а планирование через экономическое возрождение. Помощь роддомам — это помощь самым молодым: тем, за кем будущее.  И, знаете, от людей в Косово и Метохии можно часто услышать «Будет лучше! Бог даст!». Это — та самая надежда, которая у всех у них есть. Кроме того, от сербов можно услышать «Ничему не конец, пока совсем не конец!». А конец не настанет, пока хотя бы один серб остается в Косово. Так думают все.  И это вселяет надежду в меня самого: что все мы совместными усилиями сможем улучшить их положение, пока не пришло доброе время.

А как поступает государственная помощь в Косово?

Я не могу говорить о каких-то технических моментах, но государство делает все, что в его силах, чтобы помочь своим гражданам, использует любые возможности, прежде всего, дипломатические. Хотя оно регулярно сталкивается с серьезным противодействием с приштинской стороны.

Как работают сербские государственные структуры и учреждения в Косово — на севере и по анклавам? Например, школы и больницы: кто там работает, сербы? Или этот вопрос зависит от решения приштинских властей? 

В Косово все школы и медицинские учреждения в местах компактного проживания сербов по-прежнему функционируют в рамках сербской системы образования и здравоохранения. Это имеет огромное значение, поскольку без школ, поликлиник и больниц на севере Косово сербскому народу было бы крайне тяжело выжить, причем не только из-за наличия или отсутствия рабочих мест. Они, конечно же, тоже важны. Но дело в том, что если вы не можете отправить своего ребенка учиться или лечить его, то вопреки огромной воле, желанию и храбрости вы не сможете остаться. И вот благодаря этим школам, больницам и поликлиникам народ может выжить. Что еще имеет огромное значение для сохранения присутствия сербского народа в Косово и Метохии, так это церкви. Там, где остались церкви, остались и люди. А там, где храмы разрушены, народ ушел. Тут выстраивается своего рода вертикаль, удерживающая сербов. Если больницы и школы – это соединяющая горизонталь, то церкви – та самая вертикаль, связующая с Богом через священников и монахов, — удерживающая, помогающая выжить сербам, которые там, на юге, являются очень верующими людьми.

А каким видят сербы свое будущее? Верят ли они в то, что Косово вернется — в полной мере или частично — в состав Сербии, или они готовятся к роли национального меньшинства в самопровозглашенном государстве с сомнительным международным статусом? Как они видят себя через пять-десять лет?

От сербов сложно добиться ответа на вопрос, что будет через пять или десять лет. Гораздо проще получить ответ на вопрос о том, что будет завтра. А когда они говорят «завтра», это на самом деле может означать «через сто или тысячу лет». И в этом случае они думают, что завтра Косово снова станет тем, чем оно всегда было, — составной частью сербства, Сербии и ядром сербского самосознания. Они понимают, что своим присутствием в Косово и Метохии олицетворяют надежду для всего сербского народа. Потому что самосознание каждого серба на свете, не только живущего в Сербии, вращается вокруг косовского завета. И этот завет жив потому, что живы косовские сербы, остающиеся на юге.

Автор статьи: КИРИЛЛ БОРЩЕВ

---

Арно Гујон за „Балканист“: „Косовски Срби су пример за све нас“

У Србији вероватно нема човека који није чуо за Француза Арноа Гујона. То је најпознатији међу Европљанимама (и странцима уопште) активиста који скоро две деценије ради на пројектима пружања хуманитарне помоћи Србима на Косову и Метохији. Својим примером Арно Гујон је успео да докаже да не морате бити велики политичар или утицајан бизнисмен да бисте чинили велика дела.

Хуманитарне активности започео је 2004. године — непосредно након погрома који су учинили албански екстремисти над Србима на Косову и Метохији 17. и 18. марта исте године. Тада је основао организацију „Солидарност за Косово“, а непуних годину дана касније, заједно са братом, довезао је комбијем прву хуманитарну помоћ од становника Француске. Кроз неколико година мала студентска иницијатива Арноа Гујона прерасла је у једну од највећих хуманитарних организација на Балкану.

Без икакве финансијске подршке државних или европских структура, само захваљујући помоћи хиљада спонзора и добрих људи из целе Француске, организација „Солидарност за Косово“ је за неколико година рада упутила на Косово десетине камиона хуманитарне помоћи. Заједно са српском црквом и српским друштвеним организацијама, организација Арноа Гујона је пружала подршку образовним и медицинским установама у српским енклавама на Косову. Француски волонтери помагали су у изградњи пољопривредних објеката и у раду народних кухиња за сиромашне, куповали су стоку, пољопривредне машине, храну, лекове…

Од 2012. године хуманитарна организација Арноа Гујона успела је да обнови више од тридесет српских школа на Косову, организовала је прво путовање на море за више стотина деце, помогла је породилиштима, болницама и домовима здравља. „Солидарност за Косово“ је пружила помоћ косовским Србима у вредности од више милиона евра.

Арно Гујон је током више година био организатор и један од главних говорника бројних округлих столова и конференција организованих у Србији и иностранству, и посвећених проблему положаја Срба на Косову и Метохији.

За свој пожртвовани рад Арно Гујон је награђен великим бројем признања од стране државе и цркве, а бивши министар унутрашњих послова Небојша Стефановић 2015. године доделио је Гујону почасно српско држављанство.

Узимајући у обзир дугогодишњи рад са косовским Србима, његове међународне контакте и личне и професионалне квалитете, српске власти су му понудиле место директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, која је орган управе у саставу Министарства спољних послова.

Тако је волонтер из Француске, којег многи Срби сматрају великим пријатељем њихове земље, успео да пређе дуг пут од ентузијасте до званичника, који није далеко од министарског статуса. И поред заслуженог признања и славе Арно Гујон остаје веома љубазан и отворен човек и у разговору са дописником пројекта „Балканист“ радо је говорио о тренутној ситуацији на КиМ и животу Срба у покрајини.

Арно, како се осећате на новом месту?

Осећам се веома добро зато што волим изазове. Ово јесте огроман изазов за мене. То је одговорно место са широм надлежношћу. Овде је потенцијал велики. Желим да унапредим рад Управе, да покренем доста нових пројеката, да доприносим својом енергијом побољшању положаја Срба у региону и у дијаспори. 

Како се Ваш нови посао уклапа са послом хуманитарца?

Огранизација коју сам основао 2004. године „Солидарност за Косово“ наставља са својим радом, са својим пројектима. Недавно су француски волонтери били на Косову и Метохији за Божићни конвој, седамнаести по реду. Тренутно завршавамо радове на фарми за краве музаре. Активни смо око поплава које су погодиле цело Косово. Тако да са те стране то функционише. Наравно да имам мање времена за организацију, али пошто имамо искуство од 17 година, имамо више волонтера, више запослених и све што се тиче оперативних задатака пренео сам на друге волонтере и запослене. Ја остајем ту да вршим надзор и континуитет у раду. И свакако да не бих прихватио тај позив кад не бих био сигуран да хуманитарно удружење које водим неће трпети због тога. Сада у суштини та хуманитарна организација помаже Србима на Косову и Метохији, а ја на челу Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону ћу такође моћи да помогнем Србима само ван Србије. Тако да је за мене то комплементарно и много ми је драго што могу сад на два нивоа да радим.

Да ли је сад на неки начин постало лакше да радите зато што нисте само волонтер, ентузијаста, него имате неку званичну подршку?

До сада и као председник хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ имао сам велико поштовање од стране српског народа, српске цркве и српских власти. И добио сам и признања за тај хуманитарни рад. Тако да у том смислу никад нисам имао неких проблема, увек сам наилазио на разумевање, на подршку из свих институција у Србији који су ми излазили у сусрет кад ми је било потребно. У том смислу нема неких промена по сам хуманитарни рад. А сад имам сарадњу на државном нивоу за те нове надлежности у вези са регионом и дијаспором. До сада сам радио само у невладином сектору, а сада радим унутар државе Србије, у сарадњи са људима који су на врху те државе, што ми свакако даје веће могућности деловања.

Како стоје ствари на Косову? У медијима има пуно противречних информација о стању у региону: неко каже да је „све лоше“, неко није толико песимистичан. Са становишта особе која већ дуго ради на Косову, каква је данас тамо ситуација?

Српски народ на Косову и Метохији већ 21 годину живи, тачније преживљава у изузетно тешким условима, без основних слобода. Говорим о селима јужно од Ибра, о такозваним енклавама, где су Срби на милост и немилост оних који им прете, и ти Срби не уживају ни слободу кретања, ни слободу говора. У неким местима је опасно говорити на српском језику, не можете да славите Божић или Васкрс, не можете да обиђете гробља својих предака. Напади су, нажалост, и 21 годину после рата и даље учестали. Тако да је ситуација и даље комплексна и ја се дивим српском народу на храбрости. Верујем да многи други народи можда не би успели да претрпе све што су Срби претрпели, и ти други би већ отишли одавде. А Срби ипак остају тамо. Њих 100 хиљада одбија да оде иако је притисак огроман. Они желе да остану на земљи где су се они сами родили и где су се родили њихови преци. И у томе им помажу Српска православна црква, држава Србија и хуманитарне организације попут наше.

Поред саме материјалне помоћи, оно што је важно за народ тамо је да зна да није сам, да није заборављен, да има људи који мисле на њих. Они су за мене јунаци самом чињеницом да они остају да живе тамо. Желео бих да истакнем да су Срби на КиМ пример за све нас, за Србе, Французе, Русе. Ми можемо да се угледамо на њих, њихову храброста и на њихову жртву. Треба исто истаћи да се у енклавама рађа знатно више деце него што је просек не само у Србији, него и у целој Европи. То показује да они кад је тешко и кад ситуација можда рационално гледано изгледа безизлазна, они виде наду и светло на крају тунела.

Очигледно је да, упркос реторици да је „Косово изгубљено“, београдске власти ту и тамо отварају предузећа, граде куће, инвестирају. Можда у дугорочној перспективи и није све тако тужно? Можда постоји нешто више од наде, неки план или стратегија?

Ми смо сарађивали више пута са епархијом Рашко-призренском и Канцеларијом за Косово и Метохију око важних пројеката за опстанак Срба на КиМ, око изградње фарми које запошљавају људе, које дају храну социјално угроженим породицама, око изградње и опремања породилишта, домова здравља. Тако да то показује да се плански гледа на то кроз економско оживљавање, кроз помоћ породилиштима и помоћ за најмлађе. И оно што можемо често да чујемо од самог народа на КиМ то је: биће боље, даће Бог! То је та нада коју сви они имају. И од многих можемо да чујемо да ништа није готово док није готово. А није све готово док је на КиМ макар један Србин. То мисле сви. И то је оно што ми улива наду да ћемо сви заједно, заједничким снагама успети да побољшамо њихов положај док не буду дошла боља времена. 

А на који начин државна помоћ стиже на Косово?

Ја не могу да говорим око тих техничких ствари, али држава чини све што може да помогне својим грађанима, користи све могућности, пре свега дипломатске. Иако се регуларно судара са контрамерама које предузимају приштинске власти. 

Како функционишу српске државне структуре и институције на Косову — на северу и у енклавама? На пример, школе и болнице. Да ли тамо раде Срби? Или све то зависи од одлуке приштинских власти? 

На Косову и Метохији цео школски систем, здравствени систем је и даље у систему Србије, што је изузетно важно. Зато што без школа, без домова здравља и болница на северу Косова српски народ би тешко опстајао. И не само због радних места, која су и те како важна, него због тога што ако не можете да школујете своје дете, ако не можете да лечите своје дете, упркос огромној жељи и вољи ви нећете остати. Захваљујући тим школама, болницама и домовима здравља народ може да опстане. Оно што је веома важно за опстанак Срба на КиМ су цркве. Јер где су цркве опстале и народ је остао. Тамо где су порушене, народ је отишао. Тако да имамо вертикалу која их држи – цркве — и хоризонталу која их спаја – школе, домове здравља.

Како Срби виде своју будућност? Да ли верују да ће се Косово вратити — у целини или делимично — у Србију или се припремају за улогу националне мањине у самопроглашеној држави сумњивог међународног статуса? Како они виде ситуацију кроз пет или десет година? 

Од њих је тешко добити информацију о томе шта ће да буде за пет или десет година. Али оно што је лако добити од њих то је шта ће да буде сутра. А кад кажу сутра, то значи за 100 година или за 1000 година. 

Они мисле да ће сутра Косово бити оно што је увек било – део српства, део Србије и централни део српског идентитета. Они су свесни да су својим присуством на Косову и Метохији нада за цео српски народ, зато што идентитет сваког Србина на свету се окреће око Косовског завета. И тај завет је жив зато што су ти Срби на Косову и Метохији живи и присутни.

Аутор текста: Кирил Боршчев