Моя Сербия

Новости

Настоятель Вест на српском језику

Интервью епископа Моравичского Антония - журнал Вести (СРБ)

В интервью - журнал Вести, епископ моравичский Антоний, викарий патриарха Сербского и представитель Сербской православной церкви при Патриархе Московском и всея Руси, поделился своим видением ситуации в связи с коронавирусом.


Интервју Епископа моравичког Антонија за Франкфуртске “Вести”

Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за Франкфуртске „Вести“ - штампано издање за 02-03. мај 2020. године.

Како се Русија бори против пандемије ЦОВИД-19. Да ли јој прети сличан сценарио као Европи или се већ изборила са овим проблемом?
- Пре свега желим да се захвалим за интересовање ваших новина да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше, Српске православне цркве на подручју Руске православне цркве, у престоном граду Москви.

Пандемија „Ковид-19“, која је последњих месеци задесила целокупно човечанство, сигурно се може поредити са највећим епидемијама у историји, како европских, тако и земаља далеког Истока, али и Афричког и Америчког континента. У томе, нажалост, нису поштеђене ни Србија, Република Српска (БиХ), Црна Гора, Хрватска, Немачка и многе друге земље у којима живи наш народ, као ни простор који обухвата Руска Федерација. Ситуација у Русији је скоро па идентична оној у Италији, Шпанији, Немачкој... Како би се изборила са овом пошасти, власти у Русији су увеле озбиљне мере, попут забране кретања, осим за лица са посебном дозволом, затварања многих установа (школа, факултета, фирми...) и употребе заштитне хигијенске опреме: маски, рукавица и дезинфекционих средстава. Да ли ће све ове мере уродити плодом, рано је да о томе говоримо. Остаје нам да поштујемо све одлуке струке и да се у складу са тим руководимо у нашем даљем раду и мисији наше Цркве. Оно што је нарочито евидентно, јесте да у свему овоме није поштеђена ни Руска православна црква – како њено свештенство, тако и верници.

И даље је доста недоумица и вишегласја око богослужења и причешћа током пандемије корона вируса. Ви сте експерт за Литургику, то Вам је и први од два доктората. Како се верници треба да понашају у време епидемија?
- Руска православна црква је још 11. априла ове године усвојила одлуку да се богослужења у црквама и манастирима, који се налазе под јурисдикцијом Руске Цркве, врше искључиво „иза затворених врата“, тј. без присуства верног народа. Међутим, и пре тога, Руска Црква је бринула о свештенству и својој пастви, о чему сведочи и Синодска одлука (од 17. марта 2020. год.), а која се, пре свега, тиче начина причешћивања верника у време епидемије. У прилог томе говоре и многа обраћања Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, као и Високопреосвећене господе Митрополита, волоколамског Илариона и воскресенског Дионисија, који су опуномоћени да у јавности износе ставове Руске Цркве. Један од кључних интервјуа Митрополита Илариона (Алфејева), председника Оделења спољних црквених послова Московске Патријаршије сам превео, а самим тим и свим верницима наше Српске Цркве приближио ситуацију на терену са којом се суочава сестринска Руска Црква. Напоменуо бих и то да је, благословом Патријарха Кирила, формирана и посебна комисија Руске Цркве, која је сва богослужења страсне и светле седмице (а тако ће бити и до даљњег), прилагодила за служење у кућним условима, тј. у режиму самоизолације.

Све ово нам говори о томе да је став Руске Цркве прецизан и јасан, те да је као такав обавезан, како за клир, тако и за вернике. Према томе, све евентуалне недоумице и вишегласја око вршења богослужења и причешћивања у време епидемије, долазе од лица која нису позвана да се баве тим питањима или нису у току са одлукама и ставовима своје Цркве. Када кажем „своје“, мислим и на одлуке свих Помесних православних цркава, које су у складу са канонима, а којих се верници треба да придржавају.

Јавност се и даље спори око причешћа. У Русији је то решено стерилисањем алкохолом, у Румунији пластичним кашичицама. Постоје ли јасна упутства и шта је по Вама најбоље решење?
- Већ сам поменуо одуку Светог синода Руске православне цркве, усвојену пре више од месец дана. Поред причешћа, она детаљно прописује и начин на који се морају вршити и остале Свете тајне и свештенодејства, као што је помазивање верника освећеним јелејем штапићима за једнократну употребу (Света тајна Јелеосвећења), обавезно мењање воде и дезинфекција свих предмета (Света тајна Кршења), полагање Часног крста на главу верника уместо целивања и др. Целокупан простор намењен за богослужбену употребу је неопходно што чешће проветравати и дезинфиковати, док су свештенослужитељи дужни да се придржавају свих препорука санитарних служби.

Не бих да се понављам, али једноставно морам још једном подсетити нашу јавност и вернике у дијаспори на важну чињеницу, а то је да унутар црквених кругова не постоји спорови око причешћа. Став сваке Помесне цркве је јасан и као такав, подједнако обавезан за све, како за патријарха, епископе и свештенике, тако и за све вернике.

То би уједно био и мој став и моја препорука: веровати својој Цркви.

Коју поруку сви морамо да извучемо из пандемије ЦОВИД-19 вируса?
- На почетку нашег разговора сам поменуо да је само у последњих неколико векова, човечанство задесило велики број епидемија, од којих су многе имале смртне исходе. Једна од таквих била је и епидемија куге, која је 1771. године погодила царску Русију и град Москву. Управо тада је велики број московљања примио исцељење пред чудотоворном иконом Пресвете Богородице Богољубске-Московске, која се Божијим промислом данас чува у нашем храму Светих апостола Петра и Павла у Москви на Подворју Српске православне цркве. Како тада, тако и сада, ово нам може послужити и као сведочанство, али и као опомена. Као сведочанство да Бог никада не заборавља свој народ, препуштајући га апсолутном страдању и тоталном истребљењу. Са друге стране, ово је и опомена да се запитамо где смо то погрешили и шта је потребно да учинимо како бисмо постали бољи људи. Наш народ има обичај да каже: „У невољи се познају јунаци“. Ја бих то преформулисао и рекао да се у невољи познају људи. Према томе, ово је идеална прилика да сви ми пројавимо своју људскост: помажући онима којима је потребна помоћ, волонтирајући у многобројним службама и узносећи молитве за спас људског рода. Јер, по речима Светог апостола Јакова, „вера без добрих дела је мртва“ (види: Јак 2, 26).

Да ли је са овом пандемијом ослабила или оснажила вера?
- Радећи на монографији посвећеној нашем храму у Москви, а која носи нимало случајан поднаслов: Сведок историје и живи глас традиције, наишао сам на важан податак. Од момента изградње (у историјским списима се први пут помиње 1623. године), па све до данас, храм се никада није затварао нити је у њему престајала да се служи Света Литургија. Богослужења су се вршила чак и у годинама највећих искушења у време совјетске власти, када су и многе светиње из порушених храмова пронашле уточиште под сводовима Петропавловског храма. Док су разноразне болести харале светом, из храма Светих апостола су одјекивале речи молитве.

Чињеница да су многи затворени у својим домовима и да им је ових дана, када наша православна Црква слави најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, ускраћена могућност да посете богослужења у парохијским храмовима, нипошто не сме да нас разочара или увуче у некакво депресивно стање. Као што је то у више наврата поменуо наш Патријарх Иринеј, оно што је потребно да учинимо јесте да своје домове претворимо у Цркву у маломе – тзв. домаћу Цркву. По његовим речима, лепо је доћи на празник у Цркву, али се Богу можемо молити и у својим домовима, бар док не прођу сва искушења и опасност, нарочито за многе хроничне болеснике и људе у годинама.

Како оцењујете сарадању са Руском православном црквом?
- Ја већ осамнаест година обављам дужност представника Српске православне цркве при Патријарху московском и све Русије, уједно обављајући и дужност старешине храма Светих апостола Петра и Павла у Москви. За сво ово време сам имао само лепа искуства у погледу сарадње и међуцрквених односа између наше две сестринске Цркве. Слободно можемо рећи да је наш Свети Сава, кога Руси веома светопоштују, успоставио и утврдио необичну љубав коју наша два братска народа вековима негују. Будући да сам поред горе поверених дужности, благословом Његове Светости Патријарха Кирила, пре две године постављен на место декана Филозофско-богословског факултета Руског православног универзитета Светог Јована Богослова у Москви, могу посведочити и то да су руски студенти нарочито заинтересовани за историју и живот нашег народа и наше Српске Цркве.

Да ли је теже бити монах или дипломата, с обзиром да сте фактички у рангу амбасадора у Руској федерацији?
- И један и други позив, без обзира на то колико они били различити, захтевају посвећеност и собом носе велику одговорност и одређена одрицања. Са једне стране, то је, пре свега, одговорност према Богу, а са друге одговорност према својој Цркви и свом народу. Налазити се на било ком одговорном месту није нимало лако, али је могуће, ако знамо да је Господ тај Који нас води – да је Он наше Спасење (види: Псалам 27, 1).

На предлог патријарха Павла, Синод вас је 2002. г. изабрао за старешину Подворја српске патријаршије у Москви. На који начин памтите патријарха Павла?
- Патријарх Павле ме је те, 2002. године предложио за старешину Подворја у Москви, а четири године касније и за свог викарног епископа. Будући да сам у време када се он налазио на челу наше Цркве обављао дужности које и сада вршим, често сам контактирао Патријарха и саветовао се са њим. Слободно могу рећи да скоро све духовне поуке које сам тада добио од њега и сада примењујем у свом животу и послу. Служећи помен на његовом гробу у манастиру Раковици, на осмогодишњицу његовог упокојења, рекао сам да је он био човек, који је, иако мален растом, био истинска духовна громада! Мислим да то најбоље описује духовну величину нашег Патријарха Павла.

Како памтите посете патријарха Павла у Русији? Да ли је истина да га је на аеродруму „Шереметјево“ лично дочекивао патријарх московски Алексеј II?
- Блаженопочивши Патријарх Павле је често боравио у посети Русији, учествујући у многим догађајима и јубилејима Руске Цркве. Блажене успомене, Патријарх Алексеј га није само дочекивао на аеродрому, већ је у више наврата, у најтежим годинама великих искушења, заједно са Патријархом Павлом походио све земље у којима живи наш српски народ. О истинској љубави ове двојице Христових Архијереја сведочи и чињеница да је Патријарх Алексеј захтевао да приликом служења Литургије са његове десне стране увек стоји Патријарх Павле, иако то често није било по диптиху, или није било предвиђено црквеним протоколом.

Можете ли са нама поделити неку причу или анегдоту у вези са њим?
- Сећам се како ме је једном приликом, након јутарњег богослужења у Саборном храму у Београду, Патријарх Павле позвао на доручак у зграду Патријаршије. Лично нам је сервирао по мали комадић сира, црног хлеба и чај. Иако ми је прва помисао била да ћу од таквог „обилног“ оброка само бити још више гладан, изненадио сам се када сам касније схватио да, не само да сам се наситио, већ да ме је то држало до краја дана.

Били сте студент генерације Духовне академије у Москви и стипендиста фонда патријарха московског Алексеја I. По чему још памтите његовог наследника, патријарха Алексеја II?
- Након Московске духовне академије, коју сам, као што сте већ поменули, завршио као студент генерације, имао сам прилику, као стипендиста фонда Патријарха московског Алексеја I, као први странац да путујем на поклоничко путовање у Свету Земљу. Иако сам касније преко стотину пута боравио у Светој Земљи, тај први сусрет са земаљском отаџбином Господа нашег Исуса Христа заувек ми је остао урезан у сећање.

Са Патријархом Алексејем II сам често служио, како у Храму Христа Спаситеља, тако и у другим храмовима и манастирима Руске Цркве. Он је заиста био достојан Архијереј, који је у преломном времену на прави начин управљао кормилом Руске Цркве. Када ми то време дозволи, често посетим његов гроб у величанственом саборном Богојављенском храму у Москви, где је сахрањен.

Преводите пуно књига руских теолога. Шта сте последње превели и чиме сте тренутно заокупљени?
- Време самоизолације са собом носи и једну позитивну ствар, а то је да имам доста времена да завршим многе давно започете текстове и преводе. Поред редовних богослужења у нашем храму, тренутно радим на редакцији књиге – својеврсном водичу по православним светињама руске престонице. Књига обрађује све московске манастире, значајније храмове и капеле, светитељске мошти, чудотворне иконе, духовне школе и важније музеје на подручју града Москве. Ако Бог да здравља, књига, под насловом Православна Москва, требало би да изађе из штампе за два месеца.

Када су у питању преводи, у децембру месецу прошле године је изашао мој превод књиге Митрополита Илариона (Алфејева), У шта верују православни хришћани. Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље, а написана је једним савременим и прихватљивим језиком, те је, као таква, наишла на одличан пријем код српске читалачке публике.

Разговор водио: г. Ђорђе Баровић

Источник: Франкфуртске Вести