Новости

События Сербской Православной Церкви

Пресвлачење моштију светитеља Јована Шангајског чудотворца

У уторак навече 17. новембра ове године, у катедралном храму Пресвете Богородице- Свих жалосних Радост у Сан Франциску, омивене су и пресвучене у нове одежде те положене у нови кивот свете мошти светитеља Јована Шангајског.

Овај свети чин је возглавио Архиепископ западно-амерички (РПЦЗ) Кирило уз саслужење великог броја свештеника и ђакона Заграничне Цркве.

Повод за пресвлачење моштију светитеља Јована, први пут након обретења 1993. год., била је молба вјерујућих људи из града Твери (Русија) да им се пошаље светитељева одежда за њихов храм који су посветили овом новојављеном светом оцу и чудотворцу. Као знак своје љубави према светом Јовану они су послали за свете мошти нове богато извезене и украшене одежде.

Светитељ Јован Шангајски

Светитељ Јован (Михаило Максимовић) Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у селу Адамовка у Харковској губерни од оца Бориса и мајке Глафире. Родитељи потоњег светитеља били су веома побожни и богати људи, па су материјално помагали Светогорску манастир. Важно је споменути да је Борис Ивановић Максимовић био српског поријекла, па је самим тим и будући светитељ Јован још од рођења био везан за српски народ. Првим истинама вјере мали Михаило се научио у родитељском дому, а даље се усавршавао у спознавању науке Христове посјећујући често Светогорски манастир и тамо учествујући у богослужењима. Михаило је завршио Петровски Полтавски кадетски корпус (1914), а затим и Правни факултет (1918) . Још у то вријеме био је веома близак са харковским архијерејем (потоњим митрополитом) Антонијем Храповицким, који му је био духовни отац. Након завршетка школовања службовао је у војсци. Револуција и почетак владавине богомрске комунистичке власти у Русији 1917-1918 нагнале су много народа да напусте отаџбину и да спас траже у туђини. Оваква судбина је задесила и Михаила и његову породицу, који су напустивши једну своју отаџбину прешли у другу у Југославију.

У Београду је Михаило 1925. год. завршио Богословски факултет. Ту се у њему развила и љубав према монаштву, па је 1926. год. у Миљковом манастиру примио монашки постриг, добивши име по свом претку-светитељу Јовану Тобољском. Након тога био је професор у Гимназији у Кикинди.

По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постављен је за професора Битољске богословије, гдје је остварио трајно пријатељство са владиком Николајем Велимировићем и Аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је говорио за њега да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ, упућујући ђаке да беспоговорно слушају о. Јована.

За епископа шангајског рукоположен је 3. јуна 1934. год. када и почиње његова човјекољубива дјелатност. У Кини је нови епископ отварао домове за незбринуту дјецу, посјећивао болеснике по болницама, затворенике у затворима, помагао сироте и убоге придржавајући се строгих аскетских подвига свакодневно. Већ тада се прочуло да Господ не само преко њега љично, већ и кад се људи обраћају у молитвама Епископу Јовану услишава молбе. Светитељ је свакодневно вршио свету Литургију призивајући народ да исповиједају своје гријехе и да се сједињују са Христом .

Одлуком црквеног свештеноначалства Епископ Јован је пребачен на европску катедру најприје у Париз, а затим у Брисел. Овдје је светитељ Јован обновио литургијско прослављање древних православних светих, који су усред историјских прилика у православној Цркви престали да се славе. Посебно је поштовао свету Женевеву и светог Патрика Ирландског. У исто вријеме образовао је и рукополагао мјесне житеља у свештени чин у циљу што боље мисије светог православља међу народима.

Благословом свештеноначалства 1962. год. прешао је у Америко. Већ следеће 1963. год. постаје архиепископ западно-амерички и санфранциски. Читав живот Владика Јован је имао и подвиг не спавања. Дуги низ година он није легао у кревет већ је клечећи или у фотељи спавао дневно само сат два. Клечећи пред иконом Корено Курске Божије Матере светитељ Јован је 2. јула 1966. год. предао душу своју у руке Господа свога.