Новости

События Сербской Православной Церкви

Призрен: Деда Адем Миличин анђео чувар

Најплеменитији подвиг: Осамдесетједногодишњи Адем Мујовић који је примио православље и на крштењу добио име Адам брине о једином српском детету у Призрену. Уз девојчицу и њену мајку Евицу као заштитник иде у пошту, цркву, продавницу...

Деда Адем свакодневно Милицу изводи у град ИМАМ петоро унучади, али Милица ми је најдража, мада није моје крви - прича осамдесетједногодишњи Адем Мујовић, док га шестогодишња девојчица, једино српско дете у Призрену, вуче за рукава и не одустајући понавља: „Ајмооо! Ма, ајмо деда у град!“

Милица без Адема не напушта кућу. Не сме. Она нема другаре. Са њом се, сем њене мајке Евице и Адема нико не игра. Њој је деда Адем најбољи друг...

Девојчица и њена мајка живе саме у Призрену. Без родбине су и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Да није доброг и племенитог деде Адема никада не би ни изашле из свог стана... А деда Адем сваки дан већ готово шест година, откако се Милица родила у граду у коме те 2005. више није било Срба, са другог краја града пешачи најмање двадесет минута да дође до своје мезимице. Онда заједно иду напоље - да се играју и нешто купе, каже Милица.

Бригу о девојчици, о њеној безбедности и безбедности њене мајке, преузео је Адем Мујовић оног момента када је преко пријатеља Евичиних покојних родитеља сазнао да је млада жена остала сама у родитељском стану и да је пошто се вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. У почетку је било најтеже. Али ни данас није лако...

"Ми из стана не излазимо без њега, каже Евица. Са њим смо једино сигурне. Он са нама иде у продавницу, у пошту, у парк али и на литургије... Иде уз нас као наш заштитник, да нам не би добацивали, да нас не би неко напао ... Адем разуме како је тешко живети у страху и одгајати дете у окружењу где нема друге деце" - прича Евица о човеку који без предрасуда и страха да ће га окружење осудити, помаже Српкињи и њеном детету. А Адему, за Милицу ништа није тешко.

"Нема шта ја не бих урадио за њу. Мало сам је и размазио. Везала се и она за мене, а ја, опет, уживам да будем са њом, да је водим у град" - смеје се овај добронамерни и хумани Призренац.

О претњама и пребацивању Албанаца, деда Адем не жели да говори. Каже да је то његова ствар и да само жели да заштити беспомоћну жену и њену девојчицу. Зато Милица и њена мајка кажу да не знају како би живеле без њега. Осим што би остале затворене у стану, ни Евица врло често не би имала са ким да поприча, да се посаветује, а Милица да се поигра.

"Пошто је врло често Милици са мном досадно, јер ја нисам увек расположена да се с њом играм, одмах ми каже да позовем деда Адема, јер њему ништа није тешко када је у питању моја девојчица. Са њим се игра лопте, учи да пише и црта, али и игра разне игре... Ето, синоћ није могао да дође, а Милица је хтела да плеше. Ја сам нешто радила, а она ме прекорева: „Да је деда Адем ту, он би плесао са мном“ - објашњава Евица колико овај човек значи њој и њеној девојчици.

"Не знам шта бисмо радиле да није деда Адема... Он је наш херој и заштитник. Уз њега се осећамо сигурно. Знам да кад би требало да би и живот дао за нас. И сада, упркос годинама и болести, често, као и када је била мала, узме Милицу у наручје да је понесе када се умори од ходања...

Милица Кума на крштењу

Чика Адем нас је увек о празницима пратио до манастира Светих архангела удаљеног неколико километара од града, али и цркве светог Ђорђа у самом центру Призрена, на службе и литургије, и стрпљиво чекао испред светиња. А, на светог Илију 2008. године решио је да се крсти и да прими православну веру, па сада са нама одлази и на литургије - прича Евица. А на крштењу, када је уместо дотадашњег имена Адем, узео име Адам, свом омиљеном другу кума је била, ко би други, до Милица.

www.novosti.rs