Новости

На позив надлежног свештеника јереја Ђорђа Веселиновића Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије са братством манастира Крке и неколико свештеника Епархије далматинске посјетио је 10. децембра 2006.г. Брибирску Главицу и храм светих Јоакима и Ане, који је у најновијој презентацији Културне заједнице града Скрадина и новопостављеној табли на Брибиру избрисан са списка живих и проглашен старохрватским храмом.

Село Брибир се налази недалеко од града Скрадина и вијековима је насељено српским становништвом. Срби из Брибира су веома вриједни људи што се може и данас видјети јер су њихови виногради и маслињаци примјерно уређени. Упоредо са борбом за обнову својих огњишта Срби из Брибира су обновили и свој храм који је саграђен 1574. г. Овај храм није једини храм православних Срба на Брибиру јер се из историје зна да је жена Младена II Шубића Јелена (ктиторка манастира Крке, живјела у 14. вијеку) била кћер св. Стефана Дечанског и сестра цара Душана и да је при свом двору имала православни храм. Такођер је познато да је у једном тешком моменту братија манастира Драговића живјела на Брибиру и имала цркву светог Јована Крститеља и своја имања.

Међутим културна заједница града Скрадина у сарадњи са Заводом за заштиту споменика Шибеник то игнорише и на информационим таблама које су прије неколико дана постављене на Брибирској Главици ни једном ријечју не спомиње православне светиње на Брибиру. Не само што не спомиње постојање православних храмова него својата темеље који се налазе испод храма светог Јоакима и Ане називајући их темељима „старохрватске цркве“ а манастир светог Јована Крститеља проглашава црквом светог Ивана. Познато је да српска заједница у Далмацији ни једног момента у историји није својатала туђе светиње јер је имала своје. Такођер треба да буде познато да разни „стручњаци“ српске православне храмове у Цетини и Парчићима а сада и у Брибиру називају старохрватским храмовима.

Чињеница да се српске православне светиње у Далмацији отимају не може се другачије назвати осим духовним и културним геноцидом, који је потпуно непримјерен времену екуменизма, поштивању људских права и вјерских слобода, као и владавини права на просторима европских држава и европске демократије.

Са друге стране ми као православни хришћани знамо да Бог није у сили него у правди па стога најдубље вјерујемо да ће и у овом случају правда Божија побједити као што је Господ на голготском крсту побиједио смрт и даровао свијету истину и живот вјечни.