Новости

События Сербской Православной Церкви

ГОДИШЊИЦА ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ


Погром Срба који се догодио на Косову и Метохији 17. и 18. марта 2004. године представља дуго припремано и добро организовано етничко чишћење.

На почетку 21. века на просторима Косова и Метохије догодила се нова Вартоломејска ноћ. Десетине хиљада наоружаних Албанаца палили су, убијали, пребијали и прогонили све што је српско. Потпуно им је било свеједно да ли је то дете, жена, старац, кућа, црква, манастир из средњег века, старо градско језгро или гробље. Ако је српско онда га треба разорити, спалити, уништити.

„Повод" за погром је нађен у несрећном случају, када су се у набујалој реци Ибар утопила двојица албанских дечака. Ту несрећу су приписали Србима страни медији знајући за моћни утицај сензација, подржали је и почело је оно што се одавно спремало: крвави пир на простору Косова и Метохије.

Снаге УНМИК полиције и КФОР-а нису реаговале на време, вероватно у први мах и саме затечене невиђеним варварством. У њиховим редовима је било погинулих и повређених. Припадници италијанских, грчких и чешких снага су покушали да одбране Србе и српске куће и светиње, али како су бројчано били слабији а убрзо су се повукли. Једино су италијански војници крајње пожртвовано бранили и одбранили Дечане и Пећку патријаршију као и амерички војници манастир Грачаницу.

Неславан пример кукавичлука, неспособности и непрофесионалности пружили су немачки војници, пред чијим је очима, у царском граду Призрену порушено и попаљено све што је било српско. Под протекторатом мисије УН и немачких снага КФОР-а, замрла је, под налетом шиптарских терориста древна Призренска епископија, која се први пут помиње 1014. године.

У граду је запаљена већина средњовековних цркава, владичански двор, богословија и све преостале српске куће. Страдала је и Богородица Љевишка, чију су лепоту и турски освајачи поштовали, претворивши је у џамију, али је нису рушили.

Тешко је замислити ужас који се тих дана догађао на Косову. У исто време, у свим селима и градова где је још увек било Срба, отпочела је хајка. Све се одвијало по унапред добро утврђеном плану. Најпре су долазили полицајци из Косовског заштитног корпуса и говорили Србима да за пет минута морају да напусте куће, потом су се склањали, а за њима су ишли пљачкаши и паликуће. Тако су одвели монахе из манастира Светих Арханђела код Призрена, и док су монаси напуштали порту, плануо је обновљени манастирски конак. На сличан начин је урађено и у манастиру Девич. Срби који се нису одмах склонили били су убијани, а неки су изгорели у својим домовима. Рушили су и палили старе манастире, школе, куће, здравствене установе.

На Дечане је испаљено 6 минобацачких граната, које, нису причиниле никакву штету. И од дечанских монаха је захтевано да одмах напусте манастир, уз напомену да им нико не може гарантовати сигурност, али, уздајући се у Господа, молитвама Светога краља Стефана Дечанског, братство није ни помислило да напусти манастир, пошли су у цркву на молитву, а италијански војници су крајње пожртвовано одбранили манастир.

На мети разуларених терориста била су и гробља. Не само да су рушили споменике него су и ископавали посмртне остатке и разбацивали их, палили и претварали у прах. Овај вампирски пир се одвијао у селима на гробљима поред срушених цркава, али и у цркви Светог Николе у Приштини, која потиче из 14. века, где су отварани стари гробови, из којих су избациване и паљене кости. Један једини циљ шиптарских терориста био је: уништити све што је српско и православно или сведочи о постојању Срба на тим просторима.

Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски Артемије је у једној реченици изразио сву трагику Сpбa ниje почело 17. марта, већ се континуирано наставља у току пет година међународног „мира“.

У току „кристалних ноћи" (али и дана), на подручју Косова и Метохије убијено је или се води као нестало 12 особа српске националности. Сви су настрадали у општем погрому Срба на Косову и Метохији од 17. до 19. марта 2004. године.

У мартовским збивањима било је преко 100 мртвих и око 1000 повређених. У почетку није навођена етничка припадност погинулих и повређених, али истина је морала да избије на видело: са снагама Међународне заједнице нису се борили Срби, него Албанци.

Према подацима Епархије рашко - призренске у погрому 17. и 18. марта страдали су:

1. Трајковић Златибор (1951) из Косова Поља: изгорео пред Руском болницом у Косову Пољу,

2. Весић Ненад (1950) из Липљана: Албанци су на њега, у Липљану, бацили ручну бомбу, а потом га је тако рањеног, малтретирала албанска полиција, тако да је у тешким мукама подлегао ранама. Ручна бомба је бачена и на свештеника Ранђела Денића код цркве у Липљану, он је рањен гелерима.

3. Перић Бобан, из Гњилана: убијен од Албанаца 17-18. марта 2004.

4. Спасојевић Боривоје (1941) из Косовске Митровице: 17. марта 2004. погођен је рафалом код моста на Ибру у Северној Митровици, из правца 3 солитера у којима живе Албанци.

5. Јана Тачева (1968) родом из Македоније удата за Србина у Косовској Митровици, по вери римокатоликиња, убијена 17. марта 2004. године, снајпером од Албанаца на балкону свог стана у Северној Митровици, близу моста на Ибру.

6. Недељковић Драган (55 година) из Призрена: изгорео у згради Богословије у Призрену, 17. марта 2004. године. 7. Н. Н. жена Српкиња /?/, чији је угљенисан леш пронађен у подруму Богословије у Призрену, спаљена је 17. марта 2004. године.

8. Столић Добри (1954) из села Драјковце код Штрпца: убили су га албански терористи пред кућом у среду 17. марта 2004. године,

9. Столић Борко (1982): син покојног Добра Столића, кога су Албанци убили заједно са оцем испред куће, 17. марта 2004. године, у селу Драјковце код Штрпца.
10. Петковић Душанка (71 година): истерана 17-18. марта 2004. године из своје куће у Урошевцу и потом претучена. Спасили су је припадници грчког КФОР-а. Албанци су јој одмах потом спалили кућу. Када је то чула, умрла је, у бази грчког КФОР-а у Урошевцу, од претрпљених душевних болова и трауме.

11. Танић Слободан (45 година): нестао приликом присилног евакуисања Срба од стране КФОР-а, из села Свињаре код Косовске Митровице. Село Свињаре Албанци су до темеља спалили.

12. Мирко Лопата (звани Лале) из Косова Поља: нестао у општем погрому Срба 17-18. марта 2004. године, До данас није пронађен.

Преко 4000 Срба (према подацима УНМИК-а - 4012) је протерано са својих огњишта и налази се интерно расељено на Косову и Метохији или је прешло на територију централне Србије. Од тог броја 334 особе су биле привремено смештене у војним објектима КФОР-а.

Према подацима УНМИК-а запаљена је 561 српска кућа, а 218 српских кућа је тешко оштећено. Будући да је цело српско насеље Поткаљаја у Призрену спаљено, број уништених или тешко оштећених кућа (међу њима и оних које су биле празне и из којих су Срби протерани 1999. године), прелази 1000. Од повратничких села највише је страдало Бело Поље код Пећи где је спаљено око двадесет управо обновљених кућа и парохијски дом. Црква је поново изнутра паљена.

Укупно је уништено или тешко оштећено 35 православних цркава и манастира као и десетине гробаља из којих су ископавани мртви и разбациване њихове кости Раскопане су гробнице Светог Јоаникија Девичког, цара Душана и стари гробови у Црквама Светог Ђорђа у Призрену и Светог Николе у Приштини. У црквама су уништене стотине вредних икона, фресака богослужбених предмета, одежди и других црквених драгоцености, као и бројна црквена документација (књиге крштених венчаних, умрлих) и архива.

Списак уништених и оштећених храмова по општинама

Призрен

Призренске цркве и објекти Српске православне цркве уништени између 17 и 18. марта. И наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања:

1. Храм Богородице Љевишке (14 век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12-14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, часна трпеза поломљена

2. Храм Христа Спаса (14. век) запаљен

3. Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран

4. Црква Св. Николаја (Тутићева црква
14. век) запаљена изнутра,

5. Црква Св. Николаја (Руновићева црква, 16. век) запаљена изнутра,

6. Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена,

7. Црква Св. Пантелејмона (14. век касније реконструисана) спаљена.

Поткаљаја

8. Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана),

9. Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана,

10. Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немачких војника који га нису штитили, Богословија Св. Кирила и Методија, Владичански двор у Призрену.

Ораховац

11. Црква Свете Недеље, (1852), Брњица, Ораховац 1852.

Ђаковица

12. Црква Успења Пресвете Богородице (16-19. век), запаљена са парохијским домом17. марта, - наредних дана сравњена са земљом Саборна црква Свете Тројице (два звоника која су преживела минирање цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњена са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк.

13. Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ђаковице, оштећена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем,

14. Црква Св. Илије код Бистражина, оштећена 1999. године, а сада уништена.
Србица

15. Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници ложили ватру.

Пећ

16. Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена,

17. Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада поново запаљена са свим обновљеним кућама повратника.

18. Црква Св. Претече у Пећкој Бањи, запаљена и минирана.

Урошевац

19. Саборни храм Цара Уроша, Урошевац, 3 ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. Запаљена црква у селу Талиновце

20. Црква Св. Илије, село Неродим, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а,
21. Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље,
22. Црква Пресвете Богородице у селу Совтовић, уништена заједно са православним гробљем.

Каменица

23. Црква у Доњој Слапашници, Косовска Каменица каменована је и поразбијана су стакла на прозорима.
Штимље

24. Црква Св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920 (на брду изнад града) запаљена.

Приштина

25. Црква Св. Николе (из 14. в., обновљена поч. 19. века) запаљена и потпуно уништена са парохијским домом. У цркви је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна, црквена архива и вредне фреске.

Косово Поље

26. Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена. Црква потиче из 1940, унутрашњост храма је потпуно демолирана, парохијски дом проваљен и опљачкан.

27. Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена и демолирана изнутра.

Вучитрн

28. Црква Св. Илије, 19. век. Црква је опљачкана и делимично уништена изнутра у јуну 1999. године, а сада је потпуно спаљена.

29. Црква у Прилужју је запаљена.

Обилић

30. Црква у Обилићу, - новосаграђена црква. Албанци су запалили аутомобилске гуме у храму.

Косовска Митровица

31. Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена" два пута заредом.

Подујево

32. Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена заједно са гробљем. Један официр КФОР-а потврдио је дубоко шокиран да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо.

Исток

33. Црква Св. Петра и Павла у Истоку оштетила јака експлозија,

34. Православна црква у селу Баја, експлозијом оштећена.

Витина

35. Црква у Витини оштећена гранатама 17. марта.

Радмила Мишев