Новости

Саопштење аутономне Охридске архиепископије На дан када Црква Божја слави Преображење Господње, Митрополит велески и повардарски и егзарх охридски Г. Јован, добио је вест да га је битољски суд, односно судија Мишко Стојковски, осудио за кривично дело „распиривања националне, верске и расне мржње и нетрпељивости“ ефективном казном у трајању од једне године и шест месеци затвора. Митрополит Јован је за све ово сазнао у Требињу, и то преко средстава јавног информисања. Митрополит Јован је дошао у Требиње на позив Епископа захумско-херцеговачког Г. Григорија, да началствује на Вечерњем и Литургији за празник Преображења Господњег, који је слава не само саборног храма у Требињу, него и целог града. Иако су многи очекивали да ће држава смањити прогањања, малтретирања и хапшења епископа и верних Православне Охридске Архиепископије, после пријема државне делегације, коју је предводио председник Бранко Црвенковски у манастиру Светог Прохора Пчињског, то се ипак није догодило. Суд је осудио Митрополита Јована за текст објављен у Црквеном календару за 2004. годину, за који не постоје докази да га је написао Митрополит Јован. Чак и да га је написао, може ли друштво које жели да се представи као демократско, да суди Епископима за њихове црквене проповеди? Ипак, македонско друштво није било, а како је кренуло, неће никада бити демократско. Но, да оставимо то. Бивша Југословенска Република Македонија је од Европе далеко, још је даље од хришћанске савести, а најдаље је од светлости Христове која просветљава читав свет. Земља из које су кренули словенски просветитељи Кирило и Методије, земља која има Светог Климента и Светог Наума, земља која је изнедрила Светог Јована Шангајског и Светог Николаја охридског и жичког, сада тоне у мрак непросвећености, у незнање и безизлаз. Таму је донела расколничка епископска власт МПЦ. Ти људи живе потпуно егоистично, водећи рачуна само о себи, они праве куће за своју ванбрачну децу и дају скупе поклоне блудницама, зар они да воде Цркву? Свакако да таквима смета светлост и желе да они да читав народ остане у тами, јер у тами се не виде њихова зла дела. Значи, ни код ког другог не треба тражити кривицу за овако лошу верску, политичку и економску ситуацију у Бившој Југословенској Републици Македонији. Они који су позвани да сведоче светлост, доносе људима мрак. И шта још чекамо? Ако је со обљутавила, са чиме ће се осолити, каже Јеванђеље? Последњи је тренутак, браћо хришћани, да схватимо да сво зло које доживљавамо на личном и државном нивоу јесте због неколико распикућа који су постављени од стране некадашње УДБЕ, која још увек није изашла из комунистичког, а то значи и атеистичког начина мишљења. Они, чланови синода расколничке цркве, покушавају, и преко великог притиска на државне органе, успевају да пошаљу Митрополита Јована на робију. Они који нам свима држе лекције из исихазма и умносрдачне молитве, они прогањају Епископа канонске Цркве у Бившој Југословенској Републици Македонији. Свакодневно врше притиске преко судских власти да осуђују и затварају вернике Православне Охридске Архиепскопије и учествују у терористичким акцијама усмереним против епископа и монаштва Архиепископије. Без страдања и сведочења све приче о исихазму и умносрдачној молитви су само бајке за децу. Постављени у време када су држави требали послушници, да би преко њих шпијунирала дијаспору, расколнички епископи Македонске Православне Цркве, приликом промене система су променили само кожу, као што то ради вук, али нису променили ћуд. Тврдимо и гарантујемо да су Епископи МПЦ последњи бастион комунизма у БЈРМ, а историја ће брзо показати да док су они на својим катедрама, у БЈРМ неће бити никаквог напретка. Када се неко радује томе што је неки Епископ осуђен на затворску казну, због свог сведочење вере, због мисије и љубави према Богу, тај мора да је поприлично поремећен. Нажалост, то су епископи лажи-цркве МПЦ. Кривица власти БЈРМ није у томе што толерише расколнике, већ је она крива због неодлучности да раскрсти са комунистичком прошлошћу. Комунистичка држава је створила расколничку организацију МПЦ, но проблем је у томе што је ова власт збуњена између европске демократске верске оријентације, која нуди верску толеранцију, и старог комунистичког менталитета појединих судија за које нема силе да им скине са леђа бреме комунизма и његове бирократије. За сваки напредак су потребне жртве. Овог пута у БЈРМ, они сами се пријављују за жртвовање, као добровољци. За неког су они луди, за неке неискусни, али ипак храбри, но за неке су они примери аутентичног служења у Цркви Божјој. Као што је и Крст Христов, лудост за Јелине и саблазан за Јевреје. Човек који није спреман на жртву никада неће моћи да разуме зашто се треба жртвовати за друге. Он мисли да треба друге жртвовати ради себе. Исто као што раде расколнички попови. Кад треба да се наплати, ту су први, а кад треба сведочити веру, последњи. Ипак, Бог се смиловао на Цркву у БЈРМ. После тридесет пет година раскола, Бог нам је открио достојне епископе и свештенослужитеље којима треба да верујемо. Сабрао их је у један Сабор које су све Цркве на свету препознале као Православну Охридску Архиепископију. А знак за препознавање, да ли су добри пастири је исти онај из времена Христовог „знак препоречни“ . Ако су луди по критеријумима незнабожаца и скандал за свет, то је добар знак да су добри пастири Цркве. Ако су прогањани, страдају, бивају затварани, то је добар знак да имају веру апостолску. Ако не жале и полажу своје животе за веру за истину и своје стадо то, је сигуран знак да су Христови. Треба да се захвалимо судији Мишку Стојковском из Битоља, који је , желећи да учини зло, учинио добро Православној Архиепископији Охридској. Истина, обрукао је Македонију пред целим светом, но о томе нека мисле власти. Осуђујући Митрополита Јована, поменути судија је Православној Охридској Архиепископији уствари учинио услугу. Оваквом пресудом допринео је да сав православни свет препозна ову Архиепископију као аутентичну Цркву која не бежи од страдања, нити га сама тражи, него је спремна да, уз Божју помоћ, сведочи и у последња времена. Мислимо да би при васпостављању ордена Архиепископије, први требао да добије Мишко Стојковски, иако ће га историја забележити у другом светлу. Ко жели да види символику у дану када је објављена пресуда, дану Преображења Господњег, он може да је види. Моћни људи, као што су судије, понекад мисле да управљају светском историјом. Последњу реч увек даје Господ. Изречена казна је уствари нова казна Христу, нова рана на Телу Његовом, нов уздах Његов: „Господе, опрости им не знају шта раде“: Но, ова казна изречена Христу који је Црква, ће се преобразити и постати похвала и слава у незалазном, осмом дану, исто као што се крст преобразио у Васкрсење, а гроб у извор вечног живота. Високопреосвештењејшему и Високодостојњејжему Митрополиту, свјатејше Архиепископије охридске, нашем оцу и пастиру, многаја љета!