Новости

Стојећи са дивљењем, страхопоштовањем и славословљењем пред Господом, после благодатног и трепетног чина епископског рукоположења мене недораслог и недостојног, а под утиском страшних обећања датих пред Њим у препуној Цркви Његовој данас, усуђујем се да изустим реч, људску реч благодарности, посвећености и послушности. Благодарности, јер се данас, Свјатјејши Владико, нада мном у овој Светињи над светињама сврши чудесна тајна Педесетнице, у присуству сународника ових крајева, али и многих других присутних народа. Посвећености, пак, јер од данас треба да не живим више себи него Господу и Цркви Његовој у служби Крста и Јеванђеља… А послушности зато што је моје срце, после почетног оклевања, напокон постало спремно да твори вољу Божију и служи Мајци Цркви, свесно да се само благодарећи љубави Божијој у Цркви држи над амбисом небића. Захвалан сам Тројичноме Богу за све дарове Његове: од рођења до данас, за родитеље, браћу и сестре по телу и духу, за учитеље и за све пријатеље — од Босне поносне преко Херцеговине, Србије, распетог Косова и Метохије, Велике Цркве Константинопољске и еклисиолишког јединства Православља које изражава, древне Јеладе, брдовитог и немирног Балкана, Европе која се поново рађа, светло-мудрог Истока и захуктало-моћног Запада; благодарим Творцу за сва бића, живуљке и биљке ове планете Земље, за Небо, за Сунце, Месец и Звезде ове наше и свих других галаксија Божијег Универзума који дише у ритму космичке Литургије очекујући Дан свога спасења и обновљења – у Ономе Који Беше, Који Јесте и Који Долази –Христу Богочовеку. Благодарим свима присутнима овде и одсутнима одавде, и преминулима у нади на васкрсење. Све нас заједно повезује једна и једина ствар: учешће у Заједници Евхаристије. А опет, том искуству да припадамо једни другима води нас нико други до Свети Дух у Евхаристији. То отварање индивидуе према заједници, отварање историје према будућности, земље према Небу… јесте и биће моја проповед и моја вера … Ту и такву веру “једном за свагда предату светима” обавезах се данас не да чувам убудуће као некакву археолошку вредност, него да је сведочим као живу стварност, доживљавану и тумачену у духу теологије Васељенских Сабора, древних и новијих Отаца и Учитеља Цркве и искуства Светих. Но све то у контексту потреба савременог човека, нашег ближњег који је жестоко кушан и опхрван стрепњом пред неизвесном будућношћу. Реч епископска треба да буде реч љубави, крсног самоиспражњења, разумевања. То је порука која треба да додирне егзистенцијалне “струне” човека и за којом човек има толико потребе у својим трагичним безизлазима. Трајно загледани у Царство Бога и боголиких личности, дужни смо да преносимо поруку есхатолошке радости Светога Духа и наде за коначним избављењем и преображајем света, искупљењем од смрти и пропадљивости,… коју наду Црква трајно оваплоћује. Ова је вера натопљена је етосом жртвовања за другога, чије је исходиште у светој Евхаристији и аскетском животу. То је Црква која прихвата сваког, а нарочито грешнике, од којих сам први ја, и која се угледа на Христа, “кротког и смиреног срца”, као доброг Самарјанина који “излива уље и вино” на ране људске. Молимо се Човекољубивом Господу да исцели ране свих нас, а посебно најновијих живих мученика оца Јеремије и сина му Александра… Позван сам данас такође да чувам и онај најдрагоценији и највиши дар, дар мира, јединства и саборности Цркве, који ђаво толико ненавиди а који људске слабости и греси нарушавају. На том путу стоје и друге тешкоће. Између осталог, у свету који долази, лицем у лице са етосом западног Хришћанства и културе, Православље неће моћи да пружи своје сведочење ако буде исцепкано, него само “једним устима и једним срцем”. Цркве су позване да превазиђу заточење у својим националним границама, и да се испољавају и делују као једна Црква. Стојећи са поштовањем и дивљењем пред страдалним народима и невиним жртвама ове несрећне али поносне земље, нека ми, Свесвјатјејши, буде дозвољено да и њима усмерим поруку наде: Непознати су и недокучиви путеви Господњи! Из метежа историје човечанства пројављује се нова стварност коју Бог употребљава као оруђе благослова Своме свету. Ми који нејаки и прокажени пред светом “ходимо вером, а не знањем” (2Кор. 5, 7) — гледамо са надом у једну будућност јединства свехришћанског и свељудског на славу Божију и на спасење човека. Не јединства мондијалистичког и глобалистичког него онога јединства у коме се поштује слобода, достојанство и непоновљивост сваке људске личности без изузетка, као и специфичности и одлике сваког народа без изузетка. Велики циљеви Божији поклапају се са мојим скромним жељама на добробит Цркве и Православља, са мојом вером и надом. Знајући да је све ово, Свјатјејши Владико и часни зборе Јерараха, драга браћо и сестре, немогуће постићи властитим силама молим се свима Вама, да се молите Господу да ме Он укрепљује, просветљује и управља кораке моје. Нека ме “милост Господња прати у све дане живота мога”, еда би се савршенством Духа испунили недостаци мене свегрешног. Благословите, Свесвјатјејши, ову нашу веру и наду, да и кроз нас данашње Његове служитеље, као што се десило у Јерусалиму пре две хиљаде година са Светим Апостолима, буде принета служба вољи Његовој и прослави се Свесвето Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.